Postovi
On je živ!
Au kakav film. "Z" - Ostvarenje Koste Gavrasa iz 1966. godine ubedljivo pokazuje političku anatomiju savremenog evropskog društva nakon drugog svetskog rata. Ne volim spojlere, pa ću ih maksimalno zaobići, ali recimo da je reč o sukobu između ideala i realnosti, moći i mogućnosti. I ono što je najvažnije - država svoje najveće neprijatelje krije u svojim nedrima.
Inspirisan događajima iz grčke istorije posle kojih je izvršen vojni udar, Z je film koji se ne iscrpljuje u ideološkom tumačenju stvarnosti. Drugim rečima, u njemu su levičari dobri a desničari zli, ali vrlo lako može da se zamisli i drugačija podela uloga, pogotovo sa iskustvima Blerove, Solanine, Fišerove, Klintonove i Šrederove vladavine koji su pokazali da se na papiru ti možeš zalagati za jednu stvar, a na kraju raditi baš ono isto protiv čega se deklarativno boriš. Na kraju se moć i to ona politička, u smislu nadmoći, uvek prikazuje kao brutalna i surova sila, upotrebljena protiv neistomišljenika, potkopavajući na taj način mit demokratije.
Uz ubedljivo prikazane trgovačke relacije u gustoj sociološkoj mreži ćiftinstva i nepotizma, "Z" pokazuje i (ne)moć lešinarske prirode medija. Živo opisan lumpenproletarijat sastavljen od bitangi, polupismenih napoličara i ostalog društvenog taloga i ovog puta je fatalno povezan sa samim vrhom vlasti, u cilju odrađivanja prljavih poslova zarad brisanja mrlja iz policijskih dosijea i sitnih usluga. S druge strane, ni birokratska okoštalost levih snaga u ovom filmu ne uliva neki optimizam da je na duži rok moguće ostati optimističan u pogledu opstanka ovog tipa vlasti.
Nije čudo da se ovakvi filmovi više ne snimaju, politički trileri više nisu u modi. Živimo ih i na lokalnom i na globalnom planu. Prijateljska ubeđivanja i uvrtanja ruku kao predigra (auto)cenzure ne daju ljudskom rodu da izvuče svoja stopala iz gliba sopstvene nesavršenosti. U doba kada su od šezdesetosmaša ostale samo njihove otrcane fraze koje se mogu prilagođavati interesima velikih (kao što su npr. "ratovi u ime mira" kao za sada poslednji stadijum policijske prakse svetskih hegemona), snaga ovog umetničkog (remek)dela simbolički je trijumf principa nad računicom, pred kojom su u međuvremenu poklekli svi - od skroz levih do ekstremno desnih.
Sam kraj filma me je podsetio na događanja za vreme i nakon atentata na premijera Đinđića. Ono što najviše boli je nemoć da se identifikuju pravi vladari naše zemlje, kada nam se po ceo dan kao vrhovne glave izdaju njihovi bedni izvršioci i sluge.
U filmu, čiji je jedan od režisera bio i naš Aleksandar Popović, imamo ubedljivo prikazane uzroke. Metastaza svega toga je ono u čemu živimo danas. Suština je da u društvu jednakih i dalje postoji nedodirljivi koji svoje interese maskiraju u obličje neznamkakvih ideologija koje u vidu jabuke razdora bacaju poniženim i uvređenim podanicima. Samo da bi sve ostalo kako je i do sad bilo.
Zapitaćete se, kad je sve tako crno, zbog čega se onda nervirati, kada ništa ne može da se promeni? Heh, ne bih se ič složio - da bi do promene došlo, neophodno je razumevanje. I vera. I najvažnije: želja da se i sam promeniš. Zato mnogi i okreću glavu u primamljivijim pravcima.
Obznanili nasdvoje u 24. lipanj 2008 14:30:50
