idealno&pragmatično

Osećaj gospodina Dekstera za krv

«Thank you for good blood.»

Često kažemo: ne osećam se kao u svojoj koži. E, Dekster Morgan, glavni lik serije Dekster možda najbolje zna šta ovo tačno znači. Pčelica maja forenzičarskog tima u Odseku za krve delikte Policije Majamija, Dekster je oličenje ljubaznosti, ležernosti, obzirnosti i smirenosti. Pomalo gikovski izgled, savršeno ispeglana košulja i izbrijana brada, u jednoj ruci kutija sa krofnama za kolege (jedna čak i za radnicu iz arhive), dok je druga uvek slobodna da pridrži vrata lifta. Od Dextera ćete retko kada čuti da ne zna, da nije siguran, da ne može. Gotovo uvek deluje savršeno odmorno i spremno. Dok se ostali bude, Dekster se svako jutro iznova resetuje. Dok ostali odlaze na počinak, Dekster se povlači sa scene. Dok ostali doručkuju i večeraju, Dekster obnavlja energiju. Činjenica je da je Dekster toliko savršen u svom ispunjavanju društvenih obrazaca. On ih gleda kao veštine. Morao je da ih uči. Jer, Dekster koga svi vide, nije Dekster koji postoji. Košulja mora biti više ispeglana, jer je ona Deksterovo radno odelo. Kao i osmeh. Radno odelo za posao koji traje gotovo 24 sata dnevno. Biti neko drugi. Biti neprimećen. Sakriti pravog sebe.

Dekster je serija o serijskom ubici koji radi u Policiji i kamen je temeljac većine istraga o drugim ubistvima. Do sada sam pogledala prve dve sezone, a serija je premijerno prikazana 2006. godine. Uskoro bi trebalo da krene treća sezona. Teško je reći šta je po sredi. Naime, u ovoj seriji će uživati i oni koji vole da gledaju policijske serije, zatim serije o forenzičarima, horore, superherojske filmove, crne komedije, ali i psihološke drame. Jer, priča o serijskom ubici koji se trudi da ostane neprimećen tako što usvaja savršen pravilnik ponašanja u društvu i za sobom čisti tragove, zapravo je priča o prikrivanju pravog sebe u društvu, o dvostrukosti samog sebe i suočavanju sa svojim pravim identitetom. Dakle, nije toliko akcenat na ubistvima koliko na posmatranju Deksterove veštine da živi «normalan život».

Čitava prva sezona prožeta je Deksterovim flešbekovima na prošlost, sa akcentom na odnos sa očuhom, policajcem Harijem Morganom, ključnom osobom u Deksterovom životu, budući da je Hari jedini znao da bi Dekster radije ubio devojku nego je izveo na maturski bal. Hari je naučio Dekstera svemu što ga sada čini tako nepogrešivo normalnim. Da, uz pomoć jednog malog dogovora sa samim sobom, premosti taj jaz između istine o sebi i života u zajednici. Da umesto u psihijatrijskoj ustanovi ili zatvoru, završi na poverljivom i odgovornom mestu stručnjaka u Policiji. A, to pravilo glasi: neki ljudi zaslužuju da budu ubijeni. Jedino što je bitno je da Dekster počisti za sobom i ne zaboravi da se druži sa ljudima. Dok ne znaju ko je, sve je u savršenom redu. I red je postao Deksterova opsesija. Večito na oprezu, Dekster je postao socijalizovani monstrum kog od ostalih zločinaca, ubica, makroa, dilera drogom, razlikuje činjenica da zna razliku između nevine žrtve i onih koji zaslužuju da završe u luci Majamija.

U Deksterovoj fascinaciji za krvlju i posvećenosti mestu zločina kao tihom mestu na kom su ljudi, Deksteru toliko daleki, ostavili krvave tragove, ima ponešto od gospođice Smile i njenog osećaja za sneg. I Smila, poput Dekstera, odlazi na neku krajnju tačku, udaljava se od ljudi ne bi li ih prozrela. Posmatra ih kao dokaze u matematičkoj formuli. Paradoksalno, dešava se da vam ovakvi likovi postanu dragi. Jer, i Smila i Dekster tragaju za logikom kojom će, kao metadonima, ublažiti haos koji stvaraju ljudi oko njih. U tome ima nečeg plemenitog i jezivog u isto vreme. Ispostavlja se da oni imaju daleko više da kažu nego oni oko njih koji pričaju mnogo. Ispostavlja se da su njihove životne priče zajebanije, baš zato što do njih mora da se kopa.

Životi drugih ljudi za njih su tragovi u snegu ili tragovi u krvi. Mesto zločina, ograđeno trakom koja na trenutak zaustavlja haotični protok života, zamrzava ga pod mikroskop, zatvara u prostor čiste logike i sužava na jedinu nužnost- saznati šta se desilo, mesto je sa kog drugi beže ili ga posmatraju zaprepašćeno, fascinirano, kao da su se upravo probudili iz nekog sna. Za Dekstera i za Smilu, ovo su jedina mesta na kojima su apsolutno budni i jedini spremni da idu do kraja u potrazi za odgovorima.

Čitava potraga za ubicom iz hladnjače, kojom se bavi prva sezona serije, podvučena je negativom Deksterove intimne potrage za odgovorima o tome ko je, odakle je, kako je postao takav kakav je. Tamo gde ostali članovi policijskog tima vide dokaze koje ostavlja bolesni serijski ubica, Dekster vidi simbole i poruke, upućene samo njemu. I dok u zvaničnoj verziji održava odnose sa svojom devojkom, Rutom izigravajući brižnog očuha njenoj deci, najdublji odnos Dekster ostvaruje sa ubicom iz hladnjače. Dvanaest epizoda, gledalac prati razvoj ovog odnosa, kao arheološko iskopavanje pod savršeno mirnim i normalnim naseljem. I taj odnos nije samo uzbudljiv i škakljiv na nivou potrage za identitetom ubice, već ujedno i na nivou potrage za pravom Deksterovom biografijom. Ova dvosmernost istrage je novina koja seriju Dekster čini za sada najoriginalnijom i najuzbudljivijom policijskom, forenzičarskom, krimi serijom. U ovakvoj istrazi, sećanja na detinjstvo postaju dokazi koji se revidiraju u svetlu novih saznanja. Roditeljske pouke postaju krvavi tragovi, a čitav jedan život (Deksterov) postaje jedno veliko, komplikovano mesto zločina.

Dvostruki život glavnog junaka priziva u sećanje superherojske filmove, ali ih i problematizuje. Ako druge superheroje čine njihovi gedžeti, kostimi i pomoćnici, Deksterova superherojska priroda počiva na vaspitanju koje je primio od očuha. Dakle, ne dolazi ni do kakvog stilizovanog kvrca posle kog će junak izroniti iz vode kao noćni vitez, presvučen u kožu, sa munjama u očima i specijalnim veštinama. Pravila po kojima Dekster živi, po kojima se transformiše iz ubice «onih koji su to zaslužili» i vrednog radnika u Policiji sa ženom i decom i čistom košuljom i krofnama za kolege, nastajala su godinama i plod su očinske obuke. Roditeljska briga i staranje za dete, kao i funkcionalnost u društvu, na ovaj način otkrivaju svoju patološku, mračnu stranu odvikavanja od onoga što jesi. Kada Smila sa svojim ocem, uglednim diplomatom, ode na prijem, i pred nju iznesu kolače, on joj poručuje: «Posluži se onoliko puta koliko se nećeš stideti sebe». Smila uzima kolače više puta, proverava sama sa sobom i ponavlja: «Još uvek se ne stidim». Sve dok otac ne skloni činiju.

U Deksteru je sa superherojskog tripa rasparan skaj da se pokaže krvavi epiderm dvostrukog identiteta. Socijalizacija, prikazana kroz niz epizoda iz Deksterovog detinjstva, nije nikakva fantastika. Koliko puta ljudi traže savete, što od prijatelja, roditelja, psihijatara ili pisaca bestselera popularne psihologije: kako da zajebete šefa, kako da je osvojite, kako da ga razumete... Izvesna pravila postoje. U Deksteru su dovedena do svoje krajnje tačke, samim tim što je ovaj junak, da bi nastavio da postoji među ljudima, umesto da završi na električnoj stolici, morao dobro da zagreje stolicu (onu iz Paklene pomorandže) i nauči kako da se ponaša. Gledano Deksterovim očima, život je skup pravila, a mesta za grešku nema. Rezultat obuke je, Deksterovim rečima: He taught me how to cover my tracks. I'm a very neat monster.

Deksterova sećanja na detinjstvo u kući Harija Morgana, i odnos sa očuhom, generišu ono memljivo podrumsko mesto osvetljeno samo mesijanskom figurom oca, u jednom od dražih mi horora, filmu "Slabost" Bilija Pakstona.

Kontrapod Deksteru je njegova sestra Debra, inače, moj omiljeni lik u seriji. Tamo gde Dekster mora da zaviri u Harijev kodeks kako bi se podsetio šta treba da radi, Debra jednostavno govori ono što oseća i misli. Ova muškobanjasta žgoljavica sa ambicijom da postane najjači detektiv u Majamiju i šire, sa nizom neuspelih veza i pogrešnih procena i naivnim, još uvek ne prevaziđenim divljenjem za savez koji su imali Dekster i Morgan, a iz kog je ona bila isključena, pleni svojom neumornom potrebom da dopre do Dekstera. U njenoj dosadnoj istrajnosti da, kao brat i sestra («jer ti si jedino što imam na svetu»), zajedno večeraju i otvore se jedno drugom, ima nečeg utešnog u hladnom i zaista sjebanom Deksterovom postojanju. I sam Dekster u jednom trenutku kaže: She's the only person in the world who loves me. I think that's nice. I don't have feelings about anything, but if I could have feelings at all, I'd have them for Deb.

Gotovo svi junaci koji se muvaju u Deksterovom svetu, beskrajno su zanimljivi i živi i nijedan nije protraćen u cilju pravljenja kvoruma večito alarmirane policijske ekipe. Tako je načelnica Odseka za krvne delikte, Marija Laguerta, fenomenalan profil savremene žene koja pokušava da sačuva svoj autoritet u muškom poslu. Mariju mrzite i volite na mahove, sve dok ne skapirate koliko joj je jebeno teško i koliko je samosavladavanja morala da podnese ne bi li se održala na mestu na kom je. Oličenje nežnosti i obećanje «normalnog života» je Ruta, Deksterova devojka za koju kaže da ju je odabrao, jer je oštećena kao i on. Zanimljivo je gledati kako se ova krhka ženica, u prvim epizodama isprepadana od svakog šuma u dvorištu kuće, unapred zastrašena od dana kada će iz zatvora izaći njen bivši muž siledžija, spremna da okrene Dekstera svaki put kada ne može da upali auto, tokom serije transformiše u jaku i odlučnu ženu koju sve više volite. U drugoj sezoni, plavokosa Ruta dobija svoj kontrapod u liku crnokose Lejle, konceptualne umetnice i piromanke iz Londona koja tvdri da razume Deksterovu mračnu stranu. Rastrzan između njih dve, u ovih nekoliko epizoda, Dekster po prvi put zaista gubi kontrolu nad svojim životom.

Pored Masuke, večito napaljenog forenzičara koji prosipa lascivne viceve, jedan od simpatičnijih «malih likova» svakako je Anđelo Batista, detektiv čistog srca koji dobar deo serije pokušava da povrati suprugu koju je prevario. Možda najpošteniji u ekipi, pa otuda i najpodložniji greškama, Batista je oldschool policajac koji, što bi se reklo, pati u sebi (I'm gonna tell it to a bottle of scotch). Tihi očaj ovog ocvalog šmekera, prekriven je već pomalo izanđalim sakoima Dona Džonsona koji jedini u seriji u sećanje prizivaju Poroke Majamija, policijske serije koja se davnih osamdesetih odvijala na istom ovom mestu.

Egzotika Poroka Majamija, aplikacije palmi na košuljama i pomalo kičerasti glamur, opstali su u Deksteru u svom izmenjenom obliku. Makar kroz latino muziku kojom serija obiluje (fenomenalna špica!), ali su ti kišobrančići u koktelima nekako pokisli i crnohumorno nahereni.

Crni humor je jedan od jačih aduta Dekstera. Gotovo svi Deksterovi monolozi, u kojima se otkriva pogled autsajdera na uzavreli haos tuđih života i emocija, beskrajno su duhoviti i prepuni istinitih zapažanja. Tako svaka epizoda počinje duhovitim Deksterovim mrsomuđenjem dnevničkog tipa u kojima je, neštedimice spreman da po ko zna koji put povuče crtu između sebe i drugih ljudi. U jednoj od epizoda, posmatrajući ljude u kostimima za Noć veštica, Dexter primećuje: Ljudi misle da je zanimljivo pretvarati se da si čudovište, a ja sam proveo ceo život pretvarajući se da nisam.

Tokom čitave serije, provlače se deca kao svedoci zločina. Deca pronađena u lokvama krvi, deca koja gledaju kako im roditelje odvoze sa maskama za kiseonik na licu, deca koju policijske i ekipe hitne pomoće odnose sa mesta zločina pokrivajući im oči. Ovaj motiv nije slučajno provučen, jer je cela priča o Deksteru zapravo krenula od takve jedne scene, na dokovima luke Majamija, kada je u lokvi krvi pronađen mali Dekster.

Obznanili nasdvoje u 4. lipanj 2008 14:32:19