Postovi
Predrag Simić - Tito i NATO (biblioteka Sedma sila, Večernje novosti)
Nema šta da krijem, Predrag Simić i Slobodan Samardžić su presudno uticali u adolescentskom periodu mog života na odluku da upišem Fakultet političkih nauka. Slušao sam kao tinejdžer po medijima pomenutu dvojicu naučnih radnika, i svaki put bih pomislio - hoću i ja ovako da pričam, želim i ja ovoliko da znam. Sa protokom godina, sve sam manje optimista da mogu da im se i približim.
Ipak, budućnost sa sobom nosi i neke pozitivne stvari - imao sam retku privilegiju da mi Simić predaje, dok mi je Samardžić bio predsednik ispitne komisije na odbrani diplomskog rada. Iako je, potpuno nužno, adolescentska idealizacija dvojice profesora prepustila mesto realnijem sagledavanju njihovih ličnosti, (velika) simpatija je ostala.
Simića sam dvosemestralno slušao na predmetu koji se tada zvao Spoljna politika Jugoslavije (a danas je skraćenica tog ispita identična inicijalima stranke-lokomotive evropskih stremljenja). Njegova predavanja su bila dovoljno atraktivna da čak i mene motivišu na redovno dolaženje. Svako ko je bar i jednom imao prilike da u neformalnijoj atmosferi sluša ovog čoveka, zna da se odlikuje šarmantnošću i nepresušnom duhovitošću.
Pozitivne ocene još više pristaju kada se opisuje Simićeva erudicija, koju on suvereno prezentuje u svojoj novoj knjizi. U delu Tito i NATO, autor se bavi fenomenom druga Tita, njegove moći, uspona, načina vladavine do pada koji je kulminirao prvim rasprsnutim projektilom na tlu Srbije 1999. godine.
Simićev stil je primer kako treba pisati o složenim političkim procesima na prostoru bivše Jugoslavije - odmereno, sa zadrškom, a ponovo bez straha od jasnoće izraza i oštrine sudova. Ovako artikulisan glas se svojom punoćom i bistrinom momentalno izdvaja u moru pseudo-patriota i evro-entuzijasta, kojima mnogi neupućeni tepaju da su analitičari, a da zapravo pojma nemaju o čemu govore - pošto su, izuzimajući Kecmanovića, Vukadinovića i Antonića (slagali se vi s njima ili ne), svi odreda - diletanti (u strogom značenju ove reči).
Zahtevnoj problematici koja uključuje analizu uticaja unutrašnjih i spoljnih elemenata na političke prilike u ovom regionu, i njihovoj isprepletanosti i interakciji, Simić uspeva da udahne život zahvaljujući izraženom smislu za detalj. Kao i autorova ranija dela, i njegova najnovija knjiga prepuna je anegdota.
Ja ću izdvojiti jednu posebno duhovitu - na proslavi 600. godina Kosovske bitke, ambasadori većine zemalja organizovali su tihi bojkot. Na skupu se od diplomata pojavio samo tadašnji turski ambasador u SFRJ Ahmet Ačet. Kada su ga pitali zašto je došao, on je lakonski odgovorio: "Kako da ne dođem na proslavu naše pobede?" :)
No, Tito i NATO je knjiga koja spada u korpus sekundarne literature i prevashodno je namenjena široj javnosti. Za sve nedovoljno upućene a željne nepristrasno i objektivno prikazanih političkih procesa na ovim prostorima u poslednjih šezdesetak godina, Simićeva knjiga predstavlja nezaobilaznu literaturu koja može poslužiti kao ulaz u uzbudljiv svet savremene domaće publicistike političkog predznaka.
Stručni krugovi, upoznati odranije sa Simićevim opusom, neće saznati mnogo novih činjenica u ovom autorovom prepakivanju, ali ne kaže se džabe da je ponavljanje majka nauke.
Nasdvoje smo u razgovoru povodom ove knjige primetili kako je na domaćem tržištu u poslednje vreme dosta ovakvih dela i taj trend smo pozitivno ocenili. Nismo bili toliki optimisti u proceni broja ljudi koji čitaju ovakva dela - i to je nešto što bi bilo poželjno da se promeni ukoliko želimo da srpsku političku kulturu podignemo na viši nivo, i ujedno je pročistimo od samozvanih eksperata, "tolerantnih" bukača, površnih kritizera i bezobraznih histerika koji, Gazdi za ljubav, neprestano kevću a očigledno je da ne znaju o čemu pričaju. Kao takvi oni su jedino pogodni za popunu programskih šema, i narod (kao i oni koji se gade naroda) će im verovati dok se ne upozna sa faktima. Tito i NATO je u tom smislu itekako hvale vredan napor.
Obznanili nasdvoje u 12. rujan 2008 13:13:45
