Postovi
Pustolovine Glorije Scott, Mima Simić, AGM, Zagreb, 2005.
Zahvaljujući našem drugu, Žiki Kišobrancu, koji sa puno entuzijazma plovi na yu talasima, do nas je došla knjiga priča Mime Simić, Pustolovine Glorije Scott i nasmejala me jednog popodneva u Grinetu.
Reč je zapravo o knjizi stripu, gde je nekoliko priča predstavljeno i stripom na kraju (ili početku) knjige (zavisno kako je obrnete), a strip je crtala Ivana Armanini. Kopajući malo po netu, nađoh da su u pitanju akterke te alternativne scene o kojoj slabo šta znam, webzina Komikaze, koji objavljuju stripove.
Al, ono što se meni posebno svidelo su priče kojih u knjizi ima 26 i koje prate detektivku Gloriju Skot iz Bučer strita i njenu pomoćnicu Meri u rešavanju slučajeva sa kojima im na vrata dolazi očajni londonski živalj. Prva asocijacija su naravno Šerlok Holms i njegov potrčko i hroničar dr Votson.
Priče su ispričane iz ugla Meri koja je hirurg i koja, za razliku od dr Votsona povremeno daje oduška svom osećaju uskraćenosti u odnosu prema zvezdi Skotland Jarda s kojom radi. Meni je uvek, dok sam čitala Šerlokove slučajeve, zapadalo za oko da je Votson naprosto bedno tretiran od strane narcisoidnog Holmsa, da je njegov potrčko i da ga Holms povremeno tretira kao običnu krpu. Zapravo, u većini priča, glavno je da se pokaže Holmsova intelektualna superiornost kojoj niko ne može da prismrdi. Jeste da su tu slučajevi koji su zanimljivi, u središtu priča, al kad se malo zamisliš, lik Holmsa i njegove moći da za sobom ne ostavi ama nijednu tajnu, ni kamen na kamenu od bilo čega što bi moglo da zaliči na neobjašnjivo, prosto takvo kakvo je, ta neka da izvinete nihilistička težnja da se sve tajne razreše, da se ne ostavi nikakva nedoumica, to me kod Holmsa uvek nerviralo. I ta Votsonova podređenost Holmsu. To što sve vreme radi jedan pošten posao, lekarski, pa još trči, ko neki školarac, bez trunke samopoštovanja, da zapisuje svaki Holmsov govor, svaki njegov korak i da čuči u senci dok Holms misli ili svira violinu.
E, sve je ovo našlo svog oduška u pustolovinama Glorije Skot. Ne samo da su Holmsu omiljene igre deduktivnog zaključivanja, isterivanjem do apsurdnih krajnosti, pokazane kao hirovit i narcisoidno, pomalo besmisleno i komično nagađanje, već je Meri sebi dozvolila da pokaže frustracije zbog Glorijine samoživosti, dajući do znanja da je umorna od posla, da je Glorija nekad nervira i umara.
Dendijevska hladnokrvnost i samoživost, jedna hladna odsečenost od sveta na ulici nad kojim se vrše deduktivni ogledi izvrnuta je na tumbe tako što su Glorija i Meri proždrljivice, hedonisti, aljkave i bahate, do zla boga nekad bezdušne prema ljudima što im dolaze po pomoć. Besprekorna tačnost kojom se iscrtava Holmsova superiornost kao kristalno čist mozak koji osvetljava objektivnu istinu gde god da ga postaviš, u pričama o Gloriji Skot prikazana je kao nemarno i bahato odsecanje viška dokaza ne bi li se istina lepo iskrojila da ništa ne štrči. Glorija Skot je pravi kasapin dokaza. Tako Glorijina razrešenja, iako skidaju "mladom i neiskusnom inspektoru Dženingsu" posao s vrata i uvećavaju Glorijinu reputaciju, za sobom nose breme kolateralnih žrtava, nevino optuženih i emotivno razbucanih klijenata kojima bi blje bilo da su se za pomoć obratili Džeku Trboseku.
Glorija Skot i Meri, ipak su sve vreme neobično simpatične, poput junakinja iz crtanih filmova jer, povsvećene svojim kaprisima, nisu svesne štete koju prave. A o njima Mima Simić piše sa lakoćom, kao o dve beznadežno budalaste, pospane i pogubljene junakinje čiji se doprinos konfuziji naprosto nikada ne razrešava.
Što je najvažnije, jedna od zabavnijih knjiga koju sam pročitala u poslednje vreme koja, kolko god sumanuto delovala, pleni skoro staromodnom posvećenošću i uronjenošću autora u svet koji je stvorio. Jedna voljna zaboravnost u odnosu na svet mimo korica knjige kom parira svojom imaginacijom.
E, da, posebno obratite pažnju na fusnote :)
Obznanili nasdvoje u 13. rujan 2008 15:37:02
