Postovi
Ričard Senet - Kultura novog kapitalizma (Arhipelag, 2007)
S vremena na vreme imam običaj da svratim u moju omiljenu knjižaru "Stubovi kulture" i tu satima posmatram izložene knjige, odmarajući oči na njihovim sjajnim koricama. Ređe mi se desi da me neka knjiga toliko zaokupira da krenem da je čitam na licu mesta, i do sad sam samo pročitao Rajsovu nezaobilaznu lektiru "Čujte Srbi!" pre jedno godinu i po dana. Ni pre ni posle toga me nisu toliko bolele noge od čitanja.
E onda me je zaintrigirala ova Senetova knjižica smeštena u filosofsko-istorijskom ćošku pomenutog prodajnog objekta. Sećam se samo da su oči bukvalno gutale jasno odštampane reči sa papira. Pročitao sam predgovor i bio impresioniran - nesumnjivo narodskim jezikom i upotrebom moždanih vijuga, Senet je postavio dijagnozu - zahtevi šezdesetosmaša su se u današnjem svetu ispunili u potpunosti, ali teško da bi sami "revolucionari" i "socijal-radikali" bili zadovoljni ovakvom revolucijom. Progutavši pročitano, ovaj naslov je momentalno našao mesto u kutku mog mozga gde odvajam naslove koji će kad-tad doći na red za čitanje. Tako funkcionišem.
I zaista, taj dan je došao, možda i brže nego što sam očekivao, kada sam jednostavno pokupio ovu knjigu sa dna hrpe onoga što sam sebi namenio za čitanje jednog novembarskog dana, od čega je bilo dosta pozajmljenih naslova od literarno jače polovine nasdvoje, osobe koja poseduje možda i najrespektabilniju kolekciju knjiga koju sam ikada u životu video, imajući u vidu njen još uvek mladalački uzrast i bez obzira na njenu opsednutost dečijim u bilo kom vidu.
Senet je pisac koji piše "američkim" stilom, u najpohvalnijem smislu te reči. Dakle, nema gubljenja u digresijama, nema oštrih sudova, dosta je erudicije i suptilne, to jest neoborive argumentacije, a opet je limunada za čitanje. Ova studija bavi se pojavnim oblicima novog kapitalizma, novom mrežom socijalnih odnosa i manira uobličenih u pojmu kulture, svime onim što je sistem naučio od 1968. a mase i "napredni elementi" nisu. Prvo što upada u oči je Senetov genijalni impuls da tačno locira problem - po njemu glavna odlika svih nedaća ove epohe sastoji se u razdvajanju moći i autoriteta. Distinkciju upravljačkog od vlasničkog, on upoređuje sa običnim CD plejerom i MP3 uređajem, koji ima moć da pušta mnogo više muzike, koja je decentralizovana raštrkavanjem po brojnim folderima.
Masa je ljudi, i u razvijenim zapadnim društvima, kojima nije uspelo da uhvate za rogove ove promene već su ih one zgazile kao "tehnološke" viškove, ljude prohujalog zenita, nesposobne da se prilagode. Nisu jedini. Ovim vremenima je takođe svojstveno i prebrzo smenjivanje ritmova tržišta koji abnormalno brzo penju do vrha i vuku nazad na dno. Pitajte programere iz Silikonske doline o tome.
Drugi stub savremenog društva po ovom piscu je moć marketinga i moć potrošnje koju naziva "strašću koja sagoreva samu sebe". Drugim rečima, stvari mnogo primamljivije izgledaju na rafovima nego u vlasništvu, gde gube svoju primamljivost, "sagorevaju" usmeravajući pažnju potrošača na drugi objekt želja i onda opet u krug. Pisac ove knjige dosta ubedljivo pokazuje da maltene beskonačni resursi robe bude takve sentimente kod potrošača, u šta (veoma osvežavajuće za teoretske glave) Senet ubraja i sam sebe, navodeći primer njegove kupovine iPoda i padanjem na kolena pred argumentima reklame.
Još jedna odlika je gubljenje značaja prošlosti i preferencija budućnosti. Novi poslodavci više cene snalaženje u novim situacijama nego nagomilano znanje i više će platiti trenutnu sposobnost nego minule zasluge. Nesigurnost rađa teskobu koja se pretvara u osećaj bespotrebnosti jedinke.
Nevolje nastaju kada se ovakvi postulati primene u praksi - tačno je - birokratija je manja, život je fleksibilniji ali ceh se isplaćuje tako što su ljudi nesigurni i primorani da pretvaraju u robu ono što je najpovršinskije u njima, stvarajući indiferentne i formalno labave odnose prema mestu zaposlenja i kolegama. Kao primer za ovo Senet navodi slučaj jedne firme u Americi gde zaposleni nisu umeli da izađu na kraj sa običnim požarom upravo zbog nepostojanja jačih socijalnih veza, a isforsirani konfekcijski "individualizam" nema spremne mehanizme za kolektivne izazove, pitanja opšteg dobra i javnog interesa. Neke promene su očigledno vršene isključivo radi njih samih, što je nesumnjivi domet svake "užurbane" revolucije. Interdisicplinarnost je prividno moćnija u odnosu na nekadašnji "fah-idiotizam" oličenog u jednom zagarantovanom radnom mestu sa koga se ne mičeš čitav život. Na žalost, ovaj progres je još površniji, nalaz je ovog autora.
Sličan kriticizam autor ispoljava i prema primeni marketinških postulata u politici, za šta je nedavno izabrani američki predsednik najbolji primer. Umesto prodavanja primamljivih slika Senet se zalaže za definisanje jasnijih politika koje će dovesti do suštinskog poboljšanja života i pribaviti sebi legitimitet koji sadašnjem globalnom političkom trenutku ozbiljno nedostaje. S druge strane, usrećitelji tipa Blerovih liberala svoje reforme britanskog društva su pogubili u njihovom stalnom redefinisanju, dovevši sebe u poziciju da više ni sami sebe ne razumeju. U tom smislu, Senet je i više nego pozvan da govori, jer je i sam učestvovao u definisanju i sprovođenju tih reformi, dolaskom onog nepomenika Blera na vlast.
Da ne otkrivam sve, pročitajte obavezno ovu otrežnjujuću (ne u senzacionalističkom i šokantnom smislu te reči, baš suprotno) knjigu, razumećete bolje svet oko sebe a da nećete pritom morati da platite cenu ideologizovanja. Npr. Senet u svom maniru vispreno razbija mitologiju ose levo-desno, navodeći primere američkih predsednika Regana koji je nemilice trošio javna sredstva i Bilija Klintona koji je sve vreme svog predsednikovanja odbio da definiše minimalnu cenu rada. A zna se da za prvog važi glas da je bio desničar, a drugi levičar...
Neopterećujući a detaljan, lako napisan a dubok, kritički nastrojen ali ne i zaslepljen, "Kultura novog kapitalizma" je literarni trijumf i nezaobilazno štivo za sve radoznalce, pogotovo za one koji u ova smutna vremena vole sebe da vide kao "liberale" i u svojim ličnim tranzicijama pokušavaju da savladaju očenaše Fransisa Fukujame i drugih aktuelnih apostola "slobodnog tržišta" (setimo se samo smarača Gidensa). Tuga je za njih što njihovo vreme nije još ni počelo a već se završava, ali to nije naš problem, jer naše vreme tek dolazi iako, za razliku od njih, saosećamo sa svima.
(They stay... Strange ways)
Wreak havoc, beep beep it's mad traffic
Sleek and lavish people speaking leaking to the maverick
He see as just another felony drug arrest
Any day could be the one he pick the wrong thug to test
Slug through the vest... Shot in the street
For pulling heat on a father whose baby's gotta eat
And when they get hungry, it ain't shit funny
Paid to interfere with how a brother get his money
Now, who's the real thugs, killers and gangsters?
Set the revolution, let the things bust and thank us
When the smoke clear, you can see the sky again
There will be the chopped off heads of leviathan
My friend, they call 'em strangers
Everybody talk to him end up in some danger
(They stay... Strange ways)
Can't reform 'em
They pray four times a day, they pray five
Whose ways is strange when it's time to survive
Some will go of they own free will to die
Others take them with you when they blow sky high
What's the difference? All you get is lost children
While abortion shit up behind the desk it costs billions
To blast humans in half, into captured arms
Only one side is allowed to have bombs
It's like making a soldier drop his weapon
Shooting him, and telling him to get to steppin'
Obviously, they came to portion of his fortune
Sounds to me like that old robbery/extortion
(They stay)
Same game
(Strange ways)
Ya can't reform 'em
Obznanili nasdvoje u 17. prosinac 2008 0:50:09
