Postovi
Sarajevski Marlboro - Miljenko Jergović (Duireux, Zagreb, 1994.)
Treća sreća!
Do sada sam dva puta pokušala da čitam Miljenka Jergovića. Počela sam sa «Buick Rivierom», pa odustala nakon prvih dvadeset strana. Onda sam na čitanje dobila «Rutu Tannenbaum», podebelu knjigu koja mi se, na prvih stotinjak strana učinila dobra.
Tonom umorne mačke koja strpljivo prede dok zenicama lenjo prati korake generacija ljudi što promiču, Jergović me uljuljkao u ubeđenju da čitam nešto nalik Andriću (pomislila sam na knjigu «Na Drini ćuprija»). Da se, kroz isečke ljudskih sudbina koje se, ko u fliperu sudaraju nesvesne da su deo burne istorijske partije, te da, kad jedan upadne u rupu, drugi iz nje iskoči ko bonus za muljanje i odstrel. Jergovićev ton smirenog i pomirljivog pripovedača koji bišti glavu po glavu što pupe, sazrevaju i opadaju sa porodičnog stabla ostavljao je utisak nekoga ko zna mnogo više nego što govori i objašnjava, da pušta da ga priče preplave, da jedno vreme govori kroz njega, a ne on u ime nekog vremena. To je taj tihi pripovedački glas koji ja volim.
Međutim, kako se ovo pređenje skromne kućne mačke oteglo, pa počelo ko testo da se preliva na sve strane, učinilo mi se da Jergović gubi kontrolu i pravac, te da samo presipa iz šupljeg u prazno krijući odsustvo fokusa tim tobož «mirna voda breg roni» tonom. Nikakav breg, samo posipanje slova po papiru. Sa svakom stranicom koju obrnem, imala sam utisak da sam u lavirintu i da samo mislim da staza nekuda vodi, a uporno se vraćam na isto mesto. Tako sam, odlučila da ću pre do kraja stići ako se vratim nazad, samo zatvorim knjigu, nego ako nastavim kroz onih narednih trista strana. I tako sam Jergovića preškrabala na spisku želja. A, vratio se na spisku poslovnih obaveza, sva sreća, ovaj put na nekih sto i kusur strana sa knjigom «Sarajevski Marlboro». I sve mu je oprošteno.
U pitanju je prvo prozno delo ovog pisca, tj. zbirka priča. Većina ih se zbiva za vreme rata u Sarajevu, Zenici, Zagrebu, a čak i one koje se odnose na raniji period (za vreme SFRJ) sablasno su intonirane kao da nije reč o vraćanju u prošlost, već o prizivanju duhova. Ovo se može reći za celu zbirku. U svakoj od priča, kreće se od detalja. Kao kada sedite u sobi, pa vam pogled slučajno padne na neki neugledan predmet, sitnicu koja, ako se na njoj dovoljno zadržite, kreće da priča svoju priču ko da je na psihijatrijskom kauču.
Preslišavanje stvari može biti bolno, jer one su uglavnom duhovi nekih događaja, ljudi ili vas samih iz prošlog vremena. A, Jergović u svakoj od priča kao da, dirajući u te sitnice pokušava da izvrši nekakvu bolnu akupunkturu na samom sebi i, kroz prepoznavanje čitalaca sa dečacima, mladićima, bokserima sa uslovnim refleksom na zvono iz ringa koje pokreće zvonjava tramvaja, i na samim čitaocima.
U svakoj od priča, imala sam utisak da Jergović traga za nekakvim slivnikom niz koji bi mogao da spusti teret od uspomena, stvari koje ga bole i koje mu se vraćaju, da pusti vodu i oslobodi se. A, ti mali slivnici za emocije ne traže se u velikim izlivima parola, objašnjenjima, uopšte u nekim velikim građevinskim zahvatima. Umesto toga, zaviruje se u rupice za dugmad na starom kaputu, u mračne otvore džezvi za kafu, u ulubljene karoserije automobila...
Ima u "Sarajevskom Marlboru" one kasnije mnogo svesnije primenje namere da se bude sveprisutni, vanremenski pripovedač, da se obuhvati mozaik likova, gradskih legendi, tračeva. Da se bude hroničar. Ali, za razliku od prve trećine "Rute Tannenbaum", nema pretencioznosti, a ima fokusa. Ovde Jergović kreće od sitnica i gotovo uvek od njih napravi velike i emotivno jake slike, a da se nijedna priča ne završi praskom i vatrometom, već suprotno – porinućem u vir slika koji dugo posle toga ostaje da se vrti u čitaočevoj glavi.
Ipak, prva polovina zbirke je uspelija od druge u koju su zalutale neke od skica za priče. Kao da se u tim pričama zadržao samo na zapisivanju priča koje kolaju čaršijom, ne oplemenjujući ih dalje. Bilo bi u redu da je cela zbirka niz takvih skica, ali ako su već mnoge (pomenuta «Kaktus»,zatim priče «Komunist», «Bosanski lonac», «Čiko zavodnik», «Kondor» ili «Dijagnoza»), savršeno uokvirene i, što se kaže, pogođene, onda ove deluju kao pomalo otaljan posao pomalo bleferskog autora koji ispod tobož kratkog a ubojitog hica životne slike krije nedorečenost pukog skupljača zanimljivosti.
Moguće je iz zbirke izdvojiti jednu brazdu ljubavnih priča. To su: «Kaktus», «Hanumica», «Fotografija», «Bosanski lonac». Nijedna od njih nije na prvi pogled takva, niti o sebi ima svest ljubavne priče. Gorko-slatke, one ne deluju veličinom ljubavi ili količinom lepljivih reči što se izgovore, već uočavanjem sitnica što spajaju ljude i njihovom krhkošću.
Priče «Saksofonist» i zaključna «Biblioteka», po mišljenju su polemika pisca sa samim sobom, tihe rasprave oko smisla govorenja i zapisivanja. One su jasno izgovorena sumnja u inicijalni motiv svakog pisca – težnja ka smislu u stihiji na koju život često liči. A ta sumnja ima svoj drugi oblik u ostalim pričama i prepoznaje se u Jergovićevom držanju za tarabu komšijskih i čaršijskih dogodovština, uz štedljivost na bilo kakvom izvođenju zaključaka, isiljenih poenti ili epskih domaštavanja. Kao da je jedina pretenzija bila da se sve te vinjete poslažu u jednu, najprostiju drvenu ogradu pre nego što te vrljike, poispadale iz nečijih tvrđava, kuća i grobova odnese vetar ili proguta požar. Ovako, pisac ih je poslagao da, prateći ih, može da pronađe put u mraku.
Budući da su mu oslonac za pripovedanje uglavnom deca, lokalne protuve, ili ljudi nad čijim paradoksima se istorija muči ne bi li ih ukalupila, pretrebila, ljudi koji se, kad bude stani-pani, redovno zaglavljuju u situ - ne možeš ni da ih sažvaćeš ni da ih ispljuneš («Komunist», «Gospar», «Slobodan», «Kondor»), priče su prožete nostalgijom, humorom i naivnim prkosom koji gotovo uvek poziva čitaoca da ono što se smatra štamparskom greškom u velikim istorijskim poglavljima, prihvata i voli kao najbolji dokaz da je tuda prošao živ čovek koji se ne da omeđiti i ukrotiti.
Kao što kaže dečak u priči «Čiko zavodnik»: «Crta se na Igmanu pomiče prema vrhovima. Uskoro će zelenilo progutati bjelinu. Mene je nekako strah da se Armin neće vratiti prije nego se sav snijeg otopi. Čini mi se da se, ako jednom planinu vidim skroz zelenu, neće vratiti više nikada. U crti je fol, znam ja to i, ako ostane bez nje, džaba mu stotinu nevidljivih ožiljaka, hiljadu dabrova Darkvuda i Zlatna serija broj 239.»
Obznanili nasdvoje u 21. prosinac 2008 16:57:35
