idealno&pragmatično

Seljak

Otkad je u Srbiji reč "seljak" postala maltene najveće uvreda? Ovo me pitanje okupira već neko vreme. Malo sam pričao i sa kurčevitijom polovinom nasdvoje o tome. Ona nije ni časila ni časa pa njeno, nimalo milosrdno viđenje te priče možete pročitati na našoj drugoj adresi.

Da se razumemo, Srbija je seljačka zemlja - da nije bilo seljaka i težaka ne bi je danas ni bilo. Seljak je Srbiju obrađivao, branio i ginuo za nju. Postoje čak i teorije (koje po pravilu potenciraju neprijatelji iz susedstva) da je reč Srbin nastala od Sebar, koja dalje vuče poreklo od Servant. Kako god bilo, Srbija je i skorojevićka zemlja - u njoj ništa domaće ne valja, a sve tuđe sija nekim svetlijim sjajem. Skroz je u pravu  inače pomalo nesnosni Nele Karajlić kada u poslednjem broju NIN-a kaže da je "Štraus nasleđe koje je ovde dolazilo s puškom i odlazilo s puškom." Ne treba nam okupator, sami smo sebi najveća kazna!

Iako nisam ekspert za religiju, mislim da se u odgonetanju ove misterije možemo poslužiti pričom o prvom grehu. Kada su komunisti 1944. ušli u Beograd, pobili su sve koji su imali klavir u kući i zakopavši ih ispod Tašmajdanskog parka,  postali pomalo drugovi a malo više i građani. Ali akcenat ih je izdavao pa su rešili da to nadomeste pojačanim urbanitetom. I tako je, u priči koja se ponavlja i danas, nešto bez sumnje lepo i plemenito postalo glupo i nazadno.

Rakija, kajmak, sir, pečurke, paradajz, rokenrol, hip hop, bluz, pilići, paprike u pavlaci... sve to dugujemo selu i Seljaku.

Bez zezanja, neke "najurbanije" gradske face koje znam nisu iz Beograda. Neki najveći "seljaci" koje poznajem su iz najužeg centra grada. Namerno nisam rekao "seljačina"- to je omiljeni argument svih urbanosaurusa - da postoji razlika između ta 2. Ta me priča podjednako nervira kao ona o "Albancima" i "Šiptarima", a podseća me i na "Levičare" kojima smeta kad ih zoveš "Komunjarama", što je u svakom slučaju bolje nego da budeš tzv. socijalni demokrata/pentagonski levičar. Sistem je tu da održava ideološku zbrku, zato danas i imamo avangardne potomke nekadašnjih retrogradnih elemenata koji su do vlasti došli... sa sela, pa mute kašu i zatiru trag.

I ja sam jednom imao 16 godina, i ložio se na urbane priče. Samo ih nisam bio svestan, bilo je to moje prirodno okruženje - možda mi je neko rekao, ali sam to svojevoljno prihvatio. Nekoliko godina kasnije, kada sam shvatio koliko je naša izmučena zemlja zapravo okupirana, rešio sam da okrenem leđa celoj toj priči, koja je u međuvremenu izgubila skroz na svojoj autentičnosti. Dakle, ponovo svojom voljom, a ne po diktatu nekog višeg autoriteta, koji u ovom smislu za mene ni ne postoji (ako je ikad i postojao).

Bez obzira, ja živim u gradu i znam da, npr. nema urbanijeg benda u Beogradu od grupe Šaht, koji su jel' te desničari, što se ovdašnjim urbanim facama nikako ne sviđa. Kad smo već kod njih, oni su ponudili originalan pojam  za eksploataciju - "Šaban", koji nema pozitivnih konotacija od npr. reči "Seljak". Mislim, i ja bih se verovatno na takav izazov okoline u prvi mah uvredio - uvrede su deo konvencije, i bar u tome nikada nismo oskudevali, ali me ta uvređenost ne bi dugo držala.

Može Latinka Perović do prekosutra da hvali ubrzanu industrijalizaciju Srbije u titoističkom periodu ali džabe nam mašine i (post)moderni život kad više ni ne znamo ko smo, a sve to da bi šačici na vrhu bilo uvek dobro. Ono što me pomalo čudi, u ovo doba licemernog dušebrižništva, što pored organizacija za odbranu ljudskih prava dece, žena, Roma/Cigana (i drugih etničkih manjina), pedera, lezbejki, sadomazohista  i ostalih "manjina" ne postoji i bar jedna za odbranu seljaka od govora mržnje? Možda zato što u evrodirigovanom svetu američke demokratije u Srbiji većina nema pravo ili zato što bi odmah mogla da zaboravi na bilo kakve donacije zapadnih partnera i prijatelja?

Obznanili nasdvoje u 18. studeni 2008 3:30:24