Postovi

Situacionistička internacionala (Gradac 164/165/166)

Slika na MojBlogu

Ovaj trobroj časopisa Gradac u potpunosti je posvećen najbolje čuvanoj teorijskoj tajni druge polovine XX veka - situacionizmu. Ovaj neobični teorijski bastard nadrealizma i marksizma i nakon nekoliko decenija od svog nastanka i dalje predstavlja najuobličeniju i najradikalniju kritiku kapitalizma i njegove nakaradne prakse.

Sa korenima u letrističkoj internacionali, prvi situacionisti (Gi Debor, Mišel Bernštajn, Mustafa Kajati, Raul Vanegem i dr.) počinju svoju teorijsku aktivnost kritikom umetnosti i kulture, zalažući se za njeno ukidanje kroz njenu realizaciju. Vremenom, letristi postaju situacionisti prelazeći na teren totaliteta sa umnom žaokom uperenom protiv kapitalističkog načina života u globalu. Kao takvi, oni imaju ključnu ulogu u studentskim protestima 1968, nakon čega se ekipa osipa i prestaje sa svojim neobičnim radom koje nije izgubilo na svežini ni posle nekoliko decenija.

U svetu napretka i tehnoloških revolucija, situacionisti vide samo smrt, okamenjenost i iluzije koje kroz mehanizme prisile služe integraciji u  klasno društvo po ukusu njenih vođa. Umesto toga, kroz prilično originalan pojmovni aparat uz pozajmljivanje uzbudljivih koncepata iz svetske kulturne baštine (kao što je npr. potlač), oni oslikavaju društvo mogućnosti u kome će se čovek izraziti u svom punom potencijalu i prema svojim realnim, a ne izvedenim potrebama.

Logorska urbana arhitektura, film, kulturni "radnici" i kritičari, jalovi sindikati, podela rada sa svojim ishodištem u fah idiotima, ideologije nazovi-levičara i fašističko-kolonijalnih svinja - ništa nije izmaklo oštrim uvidima ove nadasve simpatične grupacije sklone boemskom životu. Oni nešto kasnije u svom radu inspiraciju nalaze u anomaliji ovoga društva oličenoj u studentima koji situacionističke kritike na svoj račun prihvataju sa oduševljenjem.

Ukidanje robe, rada i svega što čini sadašnji život je prema njihovoj oceni nužno kako bi život kao takav mogao da se konačno izrazi. Zvuči pomalo banalno i pojednostavljeno, ali iskrenost i naboj brojnih pisanih iskaza situacionista sakupljenih u ovom obimnom zborniku njihovih tekstova su sve samo ne to u sistemu u kome se sve permanentno menja osim samog sistema.

Možda i najveći doprinos savremenoj teoriji situacionista, osim potpune nedogmatičnosti i principijelnog odbacivanja svakog autoriteta po sebi (siroti Čarli Čaplin) je  Deborov pojam spektakla. Opisujući društvo blagostanja s početka druge polovine prošlog veka, on se sigurno smeška sa nekog tamo sveta na koji se svojom voljom preselio. Razlog "zadovoljstvu" je što se njegove teze po kojima je i snimio film samo produbile u današnjem svetu gde je svet prizora oličen u spektaklu okružen bedom svakodnevice i preživljavanjem kao vrhovnim imperativom nazovi-života zu robnim uslovima proizvodnje.

Svakodnevica (uz neizbežnu birokratiju kao njenu malignu izraslinu) je još jedna od nepresušnih inspiracija ovih kontributora čije su se univerzalne ideje proširile poput požara i po drugim zemljama razvijenog Zapada, tvoreći sektaštvo nalik na levičarsku scenu na razmeđu XIX i XX veka za koju je Zoran Đinđić u pogovoru za Kropotkinov "Anarhizam i moral" zapisao "da su joj bitke na duhovnom planu bile glavna karakteristika". Situacionisti odbacuju i sterilni intelektualizam, nedvojbeno se zalažući, kroz opisavanje tehnika intervencije i sabotiranja,  za direktnu akciju rušenja ovog nakaradnog sistema uživancije, taštine i praznine koja pije krv svima kroz iluzorni svet reklamnih trendova i ritmove potrošnje. Ponekad naivno raspeti između lenjinističkih ideala i staljinističke prakse, oni imaju dovoljno snage i pameti da izvedu zaključak da tadašnja Istočna alternativa Zapadnom blagostanju zapravo predstavlja samo drugu stranu istu novčića laži i represije. Vreme im je dalo za pravo. Ipak, slično svojim duhovnim prethodnicima i rođacima, ni situacionisti nisu priložili neku ozbiljnu alternativu konceptu države, niti su vodili dovoljno računa o razlici između kolonijalnog i emancipatorskog nacionalizma, mada nisu štedeli svoje simpatije prema alžirskim ustanicima.

Nakon 1968. grupa, vična samokritici, otkriva da njeno vreme prolazi.  Kao i u toku celokupnog njenog postojanja, isključenja članstva prethode prestanku sa radom, ostavljajući za budućnost neizbežno, za neke nove generacije koje u zamenu za preživljavanje u društvu obilja neće umreti od dosade.

Gi Debor  "Društvo spektakla"

Situacionistička Internacionala "Beda studentskog života"

 

Obznanili nasdvoje u 10. prosinac 2008 15:50:06

3 Comments:

e, sad baš jedva čekam da čitam!
misli nasdvoje u 10. prosinac 2008 20:12:08
inače, kad sam se ja zainteresovala za situacioniste. prvo sam za njih čula u toj knjizi Tajna istorija umetnosti, al u to neko vreme, moja dobra dugarica je imala veliki prblem d apronađe posao. I izmenjala je tako gomilu poslova gde su je ponižavali raznim zahtevima, nisu davali pare, kritikovali je što se ne smeši mušterijama, što se ne uživljava u posao itd. Dok mi je o tome pričala, sva presamićena, videlo se da nju muči što ne može da nađe posao, da je muči ne samo to što nema para da plati stan i hranu, nego da se, mimo toga, time što ne radi i što se potuca od poslodavca do poslodavca, oseća kao manje vredna od onih koji rade, da ju je čak sramota, da krivi sebe. Mene je to mnogo pogodilo. Pogodilo me što nju, pored toga što se muči s parama, dodatno opterećuje takva jedna percepcija same sebe kao gubitnika, povrh svih kvaliteta koje ima. Stvar je u tome da je nametnuta jedna posebna lestvica vrednosti koja uključuje rad u sebe. Ako radiš do pet i preko pet, ako imaš da sebi kupiš bogaoca, ti si utoliko vredniji u očima svojim i očima svojih bližnjih. Nije to ona čista koristoljubivost, kao hoće te devojke ako imaš da im kupiš cipele. Čisto psihološki, ti si čovek u tuđim i svojim očima, a ovako si neka gnjida. Nemaš poso ne možeš da se socijalizuješ. Nemaš para, opet isto. Nema mesta za tebe. U vakuumu si nekom. Pa, izgovori ljudi koji ne rade... Kako da proceniš sebe ako si van svakog sistema procene (rad i novac)? Ko si ti onda? Čemu i kome služiš? Ako nisi od jutra do mraka aktivan u žurbi, željan na sto strana, ti si neki hitac u prazno, ko da je bog prdnuo pa ti izleteo da zagadiš vazduh radnom narodu. Dalje, to što je nemoguće sagledati sebe van poredbenih aršina koji nam stalno zakucavaju u mozak kao eksere. Počev od reklama gde je sve izraženo poredbeno: viši, deblji, mršaviji, sjajniji, belji, bolji, skuplji, jeftiniji... Dakle, takav kakav si u 14 hi 23 min u kolko gledaš reklamu nisi dovoljno dobar, ne postojiš. Tvoj trenutak taj je tebi oduzet, on je rastegnut, kroz ova poređenja, u jednu beskonačnu trkaću traku koja vodi nekoj zamišljenoj večnosti kojoj treba da težiš. I ti uvek misliš, sutra ću biti bolji, za mesec dana, tvoje vreme postaje samo buduće vreme, tvoj život se rasipa u planovima i nikad nisi živ u trenutku.Nijedna situacija više nije realna, jer je svaka tek zamka u kojoj si uhvaćen da ti se predoči šta bi ti sve mogo, hteo, voleo, želeo. Postaješ jedna izmučena vreća želja koja nikad ne živi sopstveni život. I sve ovo je nekako neprimetno i svakodnevno da i samu sebe uhvatim u panici: imam li ja dovoljno ambicija (nemali broj puta je ispalo, kad mi drugi pričaju o meni, da ja nisam dovoljno ambiciozna, da bi mogla više i bolje i što se ne potrudim jače, te što ne laniram i što ovo i ono...). E, zato su meni situacionisti bitni iako znam da nisu održivi kao neka bogtepita revolucija, ali jesu makar u tom smislu da se svako bori za to da bude prisutan u svojim trencima i svojim situacijama, da ih ne napušta duhom zarad planova, da ih proživljava, jer to je njegov život, a ne nešto što bi možda mogao da ima. Ako se potrudi.
misli nasdvoje u 11. prosinac 2008 20:06:51
heheh, strpi se malo, spremam prikaz o knjizi koja dosta ubedljivo obrazlaže tezu da ni zaposleni nisu što su nekad bili ;)
misli nasdvoje u 11. prosinac 2008 22:47:34
Add comment