Postovi
Situacionistička internacionala (Gradac 164/165/166)
Ovaj trobroj časopisa Gradac u potpunosti je posvećen najbolje čuvanoj teorijskoj tajni druge polovine XX veka - situacionizmu. Ovaj neobični teorijski bastard nadrealizma i marksizma i nakon nekoliko decenija od svog nastanka i dalje predstavlja najuobličeniju i najradikalniju kritiku kapitalizma i njegove nakaradne prakse.
Sa korenima u letrističkoj internacionali, prvi situacionisti (Gi Debor, Mišel Bernštajn, Mustafa Kajati, Raul Vanegem i dr.) počinju svoju teorijsku aktivnost kritikom umetnosti i kulture, zalažući se za njeno ukidanje kroz njenu realizaciju. Vremenom, letristi postaju situacionisti prelazeći na teren totaliteta sa umnom žaokom uperenom protiv kapitalističkog načina života u globalu. Kao takvi, oni imaju ključnu ulogu u studentskim protestima 1968, nakon čega se ekipa osipa i prestaje sa svojim neobičnim radom koje nije izgubilo na svežini ni posle nekoliko decenija.
U svetu napretka i tehnoloških revolucija, situacionisti vide samo smrt, okamenjenost i iluzije koje kroz mehanizme prisile služe integraciji u klasno društvo po ukusu njenih vođa. Umesto toga, kroz prilično originalan pojmovni aparat uz pozajmljivanje uzbudljivih koncepata iz svetske kulturne baštine (kao što je npr. potlač), oni oslikavaju društvo mogućnosti u kome će se čovek izraziti u svom punom potencijalu i prema svojim realnim, a ne izvedenim potrebama.
Logorska urbana arhitektura, film, kulturni "radnici" i kritičari, jalovi sindikati, podela rada sa svojim ishodištem u fah idiotima, ideologije nazovi-levičara i fašističko-kolonijalnih svinja - ništa nije izmaklo oštrim uvidima ove nadasve simpatične grupacije sklone boemskom životu. Oni nešto kasnije u svom radu inspiraciju nalaze u anomaliji ovoga društva oličenoj u studentima koji situacionističke kritike na svoj račun prihvataju sa oduševljenjem.
Ukidanje robe, rada i svega što čini sadašnji život je prema njihovoj oceni nužno kako bi život kao takav mogao da se konačno izrazi. Zvuči pomalo banalno i pojednostavljeno, ali iskrenost i naboj brojnih pisanih iskaza situacionista sakupljenih u ovom obimnom zborniku njihovih tekstova su sve samo ne to u sistemu u kome se sve permanentno menja osim samog sistema.
Možda i najveći doprinos savremenoj teoriji situacionista, osim potpune nedogmatičnosti i principijelnog odbacivanja svakog autoriteta po sebi (siroti Čarli Čaplin) je Deborov pojam spektakla. Opisujući društvo blagostanja s početka druge polovine prošlog veka, on se sigurno smeška sa nekog tamo sveta na koji se svojom voljom preselio. Razlog "zadovoljstvu" je što se njegove teze po kojima je i snimio film samo produbile u današnjem svetu gde je svet prizora oličen u spektaklu okružen bedom svakodnevice i preživljavanjem kao vrhovnim imperativom nazovi-života zu robnim uslovima proizvodnje.
Svakodnevica (uz neizbežnu birokratiju kao njenu malignu izraslinu) je još jedna od nepresušnih inspiracija ovih kontributora čije su se univerzalne ideje proširile poput požara i po drugim zemljama razvijenog Zapada, tvoreći sektaštvo nalik na levičarsku scenu na razmeđu XIX i XX veka za koju je Zoran Đinđić u pogovoru za Kropotkinov "Anarhizam i moral" zapisao "da su joj bitke na duhovnom planu bile glavna karakteristika". Situacionisti odbacuju i sterilni intelektualizam, nedvojbeno se zalažući, kroz opisavanje tehnika intervencije i sabotiranja, za direktnu akciju rušenja ovog nakaradnog sistema uživancije, taštine i praznine koja pije krv svima kroz iluzorni svet reklamnih trendova i ritmove potrošnje. Ponekad naivno raspeti između lenjinističkih ideala i staljinističke prakse, oni imaju dovoljno snage i pameti da izvedu zaključak da tadašnja Istočna alternativa Zapadnom blagostanju zapravo predstavlja samo drugu stranu istu novčića laži i represije. Vreme im je dalo za pravo. Ipak, slično svojim duhovnim prethodnicima i rođacima, ni situacionisti nisu priložili neku ozbiljnu alternativu konceptu države, niti su vodili dovoljno računa o razlici između kolonijalnog i emancipatorskog nacionalizma, mada nisu štedeli svoje simpatije prema alžirskim ustanicima.
Nakon 1968. grupa, vična samokritici, otkriva da njeno vreme prolazi. Kao i u toku celokupnog njenog postojanja, isključenja članstva prethode prestanku sa radom, ostavljajući za budućnost neizbežno, za neke nove generacije koje u zamenu za preživljavanje u društvu obilja neće umreti od dosade.
Situacionistička Internacionala "Beda studentskog života"
Obznanili nasdvoje u 10. prosinac 2008 15:50:06
