idealno&pragmatično

Skinhead Attitude (2003.) - Daniel Schweizer

Ronilački poduhvat reditelja Danijela Švajzera, dokumentarni film Skinhed stav, bavi se istorijom skinhed fenomena, preskačući prepone u vidu uvreženih predstava o skinsima kao huliganskim, rasistički nastrojenim izgrednicima i ukazujući da se, iza prašine što su je, u rasponu od 40 godina, podizale martinke krije dramatičan razvoj ideja više nego jedne obrijane glave.

U formi filma na točkovima, autor filma vodi gledaoca kroz evropske gradove (London, Brajton, Krakov, Berlin, skandinavske gradove), Ameriku i Kanadu, posećujući okupljališta skinsa, i kroz intervjue sa bivšim skinsim, članovima bendova koji su inspirisali pokret i današnjim pripadnicima ove subkulture, otvoreno govori o sukobu unutar pokreta i pokušava da ga razume. Kao svaki dobar dokumentarac, postaje svedok svog vremena.

Glavna podela, na rasistički i antirasistički nastrojene skinse i odnos ove dve struje nameće se, tokom filma, kao lice i naličje jedne kulture, dve strane koje ne vode međusobnu raspravu, već poriču pravo na postojanje ovoj drugoj.  Reč je o svojevrsnoj borbi za identitet, koja se, kako Skinhed stav pažljivo i ni malo tendenziozno ukazuje, izrodila na talasu društveno-političkih promena.

Kao velika porodica u ostavinskom sporu koja nikako ne može da se dogovori čija je istina prava, ovaj rascep između tradicionalnih skinheda koji se pozivaju na muzičke korene pokreta (Jamajka, bugi iz kog je nastala ska muzika) i antirasističku reputaciju koja sa njima ide i neonacističkih skinheda koji su uspeli, makar u medjima da se nametnu kao pravo lice pokreta, Skinhed stav prikazuje kao pukotinu kojoj se retko ko približava, kao rascep o kom se ne govori, već se podvajanje drži unutar pokreta, kao nekakva ružna istina, porodična tajna. A, kada do izgreda dođe, kad se iznese izvan kuće, prilepi mu se etiketa huliganstva. I tako se bumerang stalno vraća, svaki put sa većim ubrzanjem. 

Skinhed stav ukazuje na to da nije reč tek o dečjoj svađi oko prava na igralište, već o rascepu koji se hranio promenama u društvu. U ovom filmu nema olakog prihvatanja teorije o tome kako je i zašto došlo do zaokreta u neonacističke vode, nema pozivanja na mišljenje sociologa, kulturologa i generalno bilo kakve "hladne glave" distancirane od skinhed fenomena koja bi nam svima olakšala problem. Ali priče ljudi u filmu govore dovoljno za sebe, dok se okolni svet (reprezentovan medijima, muzičkom industrijom) uglavnom odlikuje povlačenjem, brzopletim etiketiranjem, manipulacijom obeležjima, demonizacijom cele subkulture i, u krajnjim slučajevima, zabranama, kako koncerata poljske mlađarije koja viče da je tolerancija najvažnija dok im u leđa tuku gumeni meci, tako i neonacističkih organizacija koje nastavljaju da iz ilegale, uz dotoke para sa strane izranjaju, naružani, sa crnim maskama na licu. U par navrata gde sebi dozvoljava da izvede zaključak, autor filma naprosto govori o bratoubistvu.

Svi sagovornici su dobro oprljeni svetom u kom žive i ponosni na zajedništvo koje im pripadnost pokretu pruža. I ova strana priče je prikazana, što samo povećava raspon utisaka koji se danima posle filma sležu. Isti osećaj zajedništva, isti utisak da ti pripadnost skinhed pokretu daje neku vrstu posebnosti, dostojanstva pred društvom, sličan osećaj ugroženosti, samo ispoljen na različite načine.

Kako se od Jamajke i benignih ska koncerata na kojima crni i beli plešu zajedno, došlo do pokreta kao što su Blood and Honour ili Combat 18, u Skinhed stavu  se ne teoretiše, niti nad sukobom cvili apelujući brže bolje za jedinstvo, već jednostavno pušta da se film vrti napred - nazad, iz sadašnjosti u prošlost stvarajući prevashodno utisak šoka, utisak "stvari su se otele kontroli", utisak jedne velike drame.

To da se muzička industrija automatski distancira a kamere gase kada lider Screwdrivera, benda za čije se nastupe vezuje početak novog, neonacističkog talasa u skinhed pokretu, poviče kako bi išao u koncentracione logore, ostavilo mi jak utisak kao i priča nekadašnjeg pripadnika organizacije Blood and Honour koji iskreno, i sam pokušavajući da shvati, priča kako jednostavno nije imao šta da izgubi. Utisak da se pred nekim ko ode "predaleko" jednostavno povlači crta. 

I sami je povlače, hrane se inatom, praveći ritualni krug oko svojih stavova, ponavljajući ih sami sebi i jedni drugima kao da prave zvučni zid kroz koji ništa ne sme da proleti i poremeti uspostavljenu harmoniju gneva i želje za osvetom. Pripadnici pokreta Blood and Honour, nakon dve nedelje zabranjeni u Nemačkoj, sele se u skandinavska predgrađa gde se ritualno okupljaju odeveni u uniforne crne majice tako da deluju kao jedan security skvod, obezbeđenje za stav u koji niko ne sme da im dira, sa napujdanim psima na lancima - sve ove slike deluju kao prvobitni skinhedi sa one strane ogledala. Naličje pokreta, njegova tamna strana kojoj gorivo dotiče od političkih partija, naučenih govora o propasti arijevske rase, ali, kako pokazuje govor nekih od njih (I hate democracy, I want to kill and destroy this society), i iz autentičnog gneva koji se ne može tek tako otpisati, koji je realan i nimalo izgrednički.

Osećaj da im se u naizgled bezbednom i slobodnom društvu ne pruža apsolutno nikakav način da izgrade svoj identitet i samopouzdanje. Nekakva nepatvorena mržnja i bes izrečena iskidanim glasom Terminatora koji je svoj laserski pogled uperio u metu i nema nameru da ga skrene koliko god mu pričali da živimo u slobodnom društvu.

Kada vidite pripadnike pokreta Blood and Honour u Dalasu kako pričaju o nužnosti da se očuva bela rasa, o tome kako bi segregacija bila bespotrebno cimanje i kako jednostavno đubre treba izbaciti iz zemlje, ne ulazi vam u glavu kakve veze mogu uopšte da imaju ti ljudi sa onim Laurelom Aitkenom koji na početku filma oponaša zvuk gitare iz američkog bluza, sa šeširom nalik Popajevom na glavi. Šokantna promena nalik biblijskoj priči o izgnanstvu iz raja. 

Teško je reći, a u filmu se to ni ne čini, politika je kriva za sve, u pitanju su regrutovani ljudi čiji je osećaj da propadaju i da nemaju šta da izgube iskorišćen od strane desničarskih političkih stranaka. Jer, onda vidite petnaestogodišnje Poljake kako hvataju predah pred kišom gumenih metaka kojima ih gađa policija izvikujući pred kamerom antirasističke parole. U tom odbijanju da se ponudi jednostavno rešenje, jednoobrazna slika, je najveća vrednost ovog dokumentarca koji naprosto kaže: "gledaj".

Ono što je na početku filma delovalo kao naprslina, tokom filma se sve više prikazuje kao nužnost da se zauzme stav. Jer, pojava neonacistički nastrojenih skinheda doprinela je da se među tradicionalnim skinhedima formira antirasistički stav, a za njim i antiglobalistička pobuna. Upravo ova nužnost izbija iz čitavog filma koji prati grafikon pritiska - samo prisustvo onoga ko misli drugačije od tebe neka vrsta pretnje koja te goni da se odrediš. A, mimo filmova poput ovog, realnost ovakvih sukoba, naprosto se samo zasipa krečem. Linija sukoba se izvlači kao mali fitilj velike, uzavrele bombe koja preti da raznese dobro uspostavljeni mir uglađene demokratije. I jedino to se vidi kao pretnja. Opasnost od konkretnih stavova, nezadovoljstava, sanira se po principu sažetom u grafitu na jednoj zgradi u Krakovu: Oni imaju metak za svakoga.   

 

Obznanili nasdvoje u 18. kolovoz 2008 12:04:32