Postovi
SLIKE U GLAVAMA
Crveno svetlo kada sine,
Vasionom talasi brzi,
Tvoj već pronose glas -
Ceo sluša te svet.
Završila se moja prva sezona rada u Dramskom programu Radio Beograda. Preko leta će biti emitovane reprize, a ja ću zaroniti u biblioteke i, kako se nadam, preko neta uspeti da ispredem malu mrežu preko koje će do mene put naći nove genijalne radio dramice, priče i ideje za narednu sezonu.
Ova pauza me zatekla s pitanjem otkud ja uopšte tamo. Bili smo na kraju druge godine faksa kad je u učionicu ušao Boško Milin, tako da je učionica najednom zaličila na neku viktorijansku biblioteku ili salon (tad je još pušio lulu 
, a i danas njegova pojava ostavlja utisak zagubljenog kadra BBC-jeve detektivske serije). Onako naloženima da pišemo velika dela za film i pozorište, reče nam da ćemo sledeće godine imati čast da se upoznamo sa radio dramom, dakle pomalo (ču, pomalo!) zaboravljenim medijem. Tada, a i naredne godine kada mi je profesorka vratila čitavu radio dramu u kojoj stanovnici malog bezimenog mesta utepaju Deda Mraza jer se zaglavio u neočišćenom dimnjaku, pa njihovoj deci nije doneo poklone (bilo je tu dosta zvučnih efekata prdeža i povraćanja), prema ovom žanru sam gajila nezainteresovanost.
Možda baš zato, što sam osetila da te radio drame niko živi ne sluša, da nikada neće biti realizovana, kako god da je napišem, da je po sredi samo akademsko izdrkavanje nad studentima koji moraju da overe svaki zapećak istorije drame i njenih formi, kolko god bio pokriven paučinom i zaključan u muzeje, radio drami sam prišla toliko opušteno i sa toliko nekog zajebantskog poleta, da je tekstić što sam ga naposletku predala za ovaj ispit i dan danas moje najdraže delce.
A, časovi na kojima smo čitali svoje radio drame bili su nekako najopušteniji. Možda mi se sad čini, ali na njima je moglo da se oseti potpuno odsustvo nervoze, napetosti koje stvara taj pritisak da sad pišeš il čitaš nešto umetničko, nešto što bi možda imalo šanse da bude snimljeno, hvaljeno, slavljeno, zabeleženo u analima istorije nove srpske drame ili mladog srpskog filma. Ništa od toga. Svi smo osećali da je radio drama mrtva, pa smo se, u šali, opušteni, rasterećeni, tu možda i najbolje izrazili.
Tako su te godine, međ onim zadimljeni zidovima, pročitane sumanute radio drame o gladijatorskim igrama, jedna sjajna radio dramica inspirisana statistikom smrtnosti koja je sva prštala od anksioznosti, straha i uverljive jeze, kao i jedna šašava radio drama o nabeđenim klinkama koje u nekoj provincijskoj zabiti vode noćni program, pa se nabede da nisu same u radio stanici.
Dalje, ljudi iz radija su mi prvi ponudili posao. Ako ne računamo pokušaje nekakvih glavonja, glumaca producenata koji su nam, u fensi belim odelima navraćali kao aveti iz nekog uspešnog, nedokučivog sveta i pričali o tome kako im baš od nas treba nenadjebiv sitkom koji će da ima «jedinstvo mesta, vremena i prostora», mali ljudi iz Radija su bili najozbiljniji, najmanje pompezni i najiskreniji u svojoj želji da dođu do tekstova.
Odlazeći, tada još kao spoljni saradnik dramaturg, u prostorije Dramskog programa do kojih mi je put kroz oronulu, ali i dalje nekako veličanstvenu staru zgradu u čijim su izlozima tada još stajale požutele slike Čkalje i Mije Aleksića kako se zajebavaju pred mikrofonom, slušala sam kako se iza zatvorenih vrata sobe za sastanke glasno prepiru članovi male redakcije. Stari kompovi, meni uvek fascinantno zagonetan magnetofon na kom ću kasnije konačno naučiti da ušniravam traku, sve ovo, počelo je da mi se sviđa. Svideo mi se taj utisak ušuškanosti, otvorenosti sukoba, rasprava o radio dramama kao o nečemu zaista bitnom, koji nikad nisam osetila na glanc belim hodnicima televizije gde sam večito čučala i satima čekajući da me onaj ko me pozvao jer «ima novu ideju», udostoji svog prisustva.
Onda su krenule dramatizacije. Tek tada sam skontala kolko se puno radi. Sada na sajtu Radio Beograda stoji da se godišnje proizvede i po sto premijera. Prebrojte kolko ih ima na televiziji, a Radio je deo RTS-a iako njegova posldnja rupa na svirali koju glavonje RTS-a neće da udostoje ni diskova, ni ispravnih stolica, ni originalnih programa za snimanje.
Ok, dolazi to pitanje, ko još sluša radio dramu? I zašto bi se onda u nju ulagalo?
Tek u skorije vreme, npr. počela sam da nailazim na ljude koji mi tvrde da vole radio dramu. Čitajući knjižicu «Moji spermatozoidi su brži od vaših limuzina», otkrila sam da je autor bio moj kolega, tj. da je bio zaljubljenik u radio dramu i da je, tokom 90-ih, radio kao urednik u dramskom programu. I kod njega sam naišla na to da radio drama smiruje slušaoca. Da ga zatvara u tu malu, intimnu komoru u kojoj, slušajući, stvara samo svoje slike.
Kada sam ozbiljnije počela da radim u Dramskom programu, u mene se uselilo neko zadovoljstvo što sam deo jedne priče koja ima neku svoju istoriju. Zavolela sam je baš zato što nije toliko poznata drugima, pa mi se to što me život naneo tamo čini nekako posebno bizarno i baš zato lepo. Imala sam utisak kao da sam dobila neko skrovito mesto na kom mogu na miru da radim, da isprobavam razne stvari sa tekstovima, a da mi nikakav nervozni i nadobudni gmaz ne visi nad glavom, nabeđen da stvara ne znam ti ja šta i da će da zaradi ne znam ti kolko para.
Da svet radija nije toliko bajan, priznajem. Ljudi tamo su često ogorčeni što ih niko ne zarezuje, često osetim da se stvari odrađuju, jer valjda se čovek zaboravi kada ga drugi zaborave. A, ja mislim da je to pogrešno. Ako niko ne vidi to što radiš, ili ako nisi u centru pažnje, to ti baš daje neku slobodu da se razvijaš. Drugi će otkriti, možda. Verujem da postoji energija koja se odašilje drugima, čak i ako ih ne cimaš za rukav, ako si posvećen onome što radiš. Jedino što stoji taj problem para i tehničkih uslova koji su, bez te pažnje drugih, često do zla boga loši. O tome uglavnom saznajem od reditelja i tonaca, a i sama sam se uverila kada sam prisustvovala snimanjima.
Sa jedne strane, radio drama je zaboravljen žanr generalno, dakle ne samo kod nas. Na sve to, kod nas postoji i ta elementarna zaboravnost koja recimo ne postoji u drugim zemljama koje drže do svojih dramskih programa na radiju.
Više puta sam bila besna, kad naiđem na ograničenja, tipa to što postoji samo tri, četiri reditelja koji su na plati, a nema se para da se unajmi neki sa strane. Neke od radio drama budu otaljane i zbrzane.
Ali, kada se desi da se reditelj naloži na tekst, pa, na svoju ruku, u studio donese harmoniku i bušilicu ne bi li proizveo potrebne efekte ili ode u šumu da snimi zvukove koji su mu potrebni, a muzički saradnik prekopa net da bi pronašao nemačku verziju pesme «Po šumama i gorama», onda osetim kolko mi svi ti ljudi znače i koliko u sebi imaju žara koji je odozgo stalno posipan da se ugasi, jer nikom nije potreban. I to stalno osećam, kako moj i žar ljudi s kojima radim zapravo nikom nije potreban. Kako se sasvim dobro može raditi i bez njega i kako on vremenom nestaje. Možda su zato neki ljudi čija imena nalazim na kartonima sa kojih zapisujem glumačku podelu, i otišli odatle.
Dal po inerciji, i dalje zagledan u sjajniju prošlost, Radio živi neki svoj život. Prave se svečanosti i mali jubileji, a da se za njih ni ne zna. Na primer Dani Vitomira Bogića, inače, prvog profesionalnog glumca i reditelja koji je radio u Radio Beogradu. Pa sve to svečano i predano pripremljeno, sa sve recitovanjem «Tirade o poljupcu» iz «Sirana de Beržeraka» koju sa arhaičnim patosom izgovara, kolko sam shvatila, tradicionalno, Ivan Jagodić.
Još se nisam sasvim zalaufala, ali bilo je nekoliko premijera u mojoj prvoj sezoni koje ću uvek pamtiti: «Ali ti mi dušu uze», Ivana Velisavljevića (u režiji Miloša Jagodića), uvrnuta radio igra inspirisana pesmama Tome Zdravkovića, «Kako su Mirko i Slavko videli maršala Tita po prvi put», Aleksandra Novakovića (u režiji Saše Latinovića), koja mi na papiru i nije delovala toliko urnebesno duhovito kao kada je dobila svoj radiofonijski oblik. Ova radio drama mi je jedna od dražih zato što je Latinović uspeo da, pored očigledno parodijskog otklona prema čuvenom stripu i čitavom titoističkom periodu, sačuva nostalgiju i dirljivost, nekakvu sasvim tihu emociju prema ovim junacima. Draga mi je i dečja drama «Koza», Miroslava Nastasijevića za koju sam dugo mislila da neću dobiti autorska prava, jer je put do Nastasijevićevih naslednika vodio preko autorske agencije, do Radio Novog Sada i nekakvih bivših urednika koji su me uveravali da imaju brojeve telefona Nastasijevićevih sinova. Na sve to, isprva sam greškom zapisala Momčilo Nastasijević, umesto Miroslav Nastasijević, pa smo se svi čudili otkud to da je autor jedne od najmračnijih drama u istoriji srpske drame «Kod večite slavine», pisao za decu (a o tome što je pisao za radio i da ne govorimo). Kad sam ustanovila grešku, ispostavilo se da je Miroslav Nastasijević neka vrsta mahera za dečju radio dramu, jer su do mene došli i ostali njegovi tekstovi, beskrajno duhoviti i šarmantni.
Autorska prava i potraga za nosiocima prava za pokojne pisce su priča za sebe. Inače ljubazne radnice u agenciji za autorska prava jednom su mi, na moje sumanute zahteve kako da se dođe do sina jednog autora za kog sam jedino znala da je iz Novog Sada i da svira gitaru, uznemireno rekle, onako vireći iza cvikera i hrpe papira: aman, nismo mi detektivska agencija! Tad sam shvatila kolko naslednici prava slabo vode računa o tantijemama koje im niko živi ne plaća jer ne mogu da ih nađu, a mnogi od sporova oko prenosa prava nisu ni započeti, iako je pisac pokojni već neko vreme.
Duša me boli što nisam dobila autorska prava za «Šteficu cvek» i remek delo «Dostojevski trip», Sorokina, jer ni za jedno nismo imali dovoljno para.
U potrazi za tekstovima, nailazim na skribomane koje je neko nabedio da umeju da pišu, pa ne prestaju da donose raznorazne drame u stihovima i filozofske rasprave i monologe na po 50 strana, ali i neke likove za koje ranije nisam čula, a čije drame čame po sajtovima na netu. Takav je bio npr. Vlastimir Gligorijević, čije su me dve drame podsetile na Vudija Alena.
A, s vremena na vreme, neka od imena se pojavljuju u različitim prilikama, pa mi se tako slažu portreti krajnje neobičnih ličnosti. Tako sam zapamtila Slobodana Bubnjevića, čije se ime našlo na nekoliko odličnih radi drama. Bubnjevićev «Usud», u režiji Zorana Rangelova, mračna je distopija koja se zbiva u marketinškoj agenciji i u sebi sadrži elemente «Đavoljeg advokata» i «Matriksa». Kasnije sam saznala da je Bubnjević zapravo čovek iz potpuno druge sfere, te da se bavi nuklearnom fizikom. Njegove drame iz serije Zvezdani časovi u koju spadaju biografske radio drame, a često piše o naučnicima, uvek sadrže to misteriozno filozofsko proširivanje polja nauke koje otkriva širok um. Nabasala sam slučajno na jedan njegov tekst u Vremenu (broj 903-904), o nuklearnom reaktoru u Vinči oko kog se nadigla panika. Tekst me oduševio, jer Bubnjević u njemu kombinuje naučnu potkovanost sa smislom za sagledavanje društvenih pojava, pa se tako dobija mala studija o reaktoru, ali i narastanju i pucanju Titove ličnosti i čitave SFRJ. Ovog lika sam upamtila.
Muzika u radio dramama mi je poseban gušt, a zapazila sam da muzički saradnici koji za reditelje i prema njihovim vizijama tragaju za melodijama, umeju da iskopaju neviđeno dobre stvari. Tako drama «Pobuna Šejha Bedredina» inače nastala dramatizacijom drevni istočnjačkih spisa, stare bitke prikazuje uz modernu dub muziku. Iako nisam skontala priču u ovoj drami, ona mi je u glavi pokrenula moćne i misteriozne slike.
Na radiju se sazna dosta stvari, jer tekstovi stižu odasvud, pa se tu i tamo pojavi po neki entuzijasta, poznavalac npr. lika Hajduk Veljka koji donese dramu iz koje saznaš da je Hajduk Veljko sa sobom uvek imao pratnju od tri Ciganina, da je obožavao njihovu kulturu i da su oni, na svojim instrumentima plašili neprijatelja u bitkama.
Kopajući po netu za nekakvim napisima o istoriji radio drame, nabasala sam na pričicu kojom se valjda teše i bodre i kao poetski minjon je jedni drugima prenose svi radijski poslanici. Naime, u toj priči, na pitanje da li više voli televiziju ili radio, devojčica (ne znam zašto baš devojčica ) odgovori: radio, zato što ima više slika.
Da živi radio drama i slike u glavama!
Obznanili nasdvoje u 13. srpanj 2008 16:04:23
