idealno&pragmatično

Sportska sreda

Danas smo nasdvoje planirali da u Areni gledamo košarku, naši protiv Mađara. Našli se u gradu i natenane krenuli ka Areni u pola šest. Usput se jedva ugurali u krcatu devedespeticu koja je ličili na parnu mašinu što nas je samo istisnula kod Hajata. I sve polako, razgledajući biciklističke staze zbog kojih mi Novi Beograd deluje miljama ispred starog dela grada (i baš im zavidim), približavali smo se Areni ni ne sumnjajući da tamo ima mesta za sve. Utakmica je bila besplatna, a nas nije pokolebalo ni to što je mlađi brat koji nam se s oduševljenjem pridružio kad smo onomad išli u Pionir da gledamo odbojku, sad nije bio nešto zainteresovan da krene. A, i ja sam priznala da nikad nisam bila u Areni, pa je to bio razlog više da odemo.

Prema Areni se slivalo sve više ljudi, da bi nas, ispod onog stepeništa sačekao kordon policije iza metalne ograde i ljudi što su se unezvereno skupljali u grupama i orbitirali oko ogromne zgrade samo da bi i na drugom ulazu zatekli isti kordon žandarmerije. Na moje pitanje: Na koji način ćete puštati ljude (pomislili smo da je u pitanju omaška u organizaciji, pa da puštaju po turama), kažu: Ni na koji. Jel to znači da nećete uopšte puštati? Kaže, nećemo.

Okolo su se mogli čuti komentari: Eto, takvi smo mi Srbi. I u onom metežu, poguraše me dvojica japija što su preko telefona pokušavali da nađu neku vezu preko koje će ipak ući unutra. I u haosu, dosta se brzo uspostavi hijerarhija, a nasdvoje smo se, sa još dosta ljudi što su doveli sitnu decu u majicama sa Spajdermenom i grupom nešto veće dece sa majicama Obraza, našli na dnu iste. Ni makac od ograde.

Drug kog sam zvala da proverim da li je Arena zaista puna, kako je, u jednom trenutku delegirani policajac, istupivši pred masu, saopštio,  prokomentarisao je kako naš narod, samo da je džabe, svuda će da potrči. Mene je cela situacija malo podsetila na redove ispred pozorišta koja su, za vreme bombardovanja, davala besplaten predstave. Sigurno da je faktor besplatno bitan, ali mislim da, u ovakvim situacijama, javlja taj jak osećaj osujećenosti, uskraćenosti za nešto što ti pripada, a taj je osećaj mnogo dublji od faktora besplatno. Jer, u svim situacijama, svuda i sve se plaća, pa se onda, plaćajući, čovek i sam određuje, procenjuju sebe samog prema tome koliko može da se pruži, stiče nekakvu sliku o sebi, sliku o tome koliko vredi - koliko litara soka bez šećera i sa sto posto voća, koliko kvalitetne kafe, ili bilo kog od tih, na tržištu napravljenih finesa da se vrednuje. Pri tom zna, u dubini duše, da to nije njegova prava slika i prava mera njegove vrednosti, da je, iz nekog razloga, primoran da bude tako vrednovan i sebe tako gleda. Što samo uvećava frustraciju. U situacijama, kada se ove rampe, na trenutak, pomere, kada naizgled svi mogu da prođu, ta glad za slikom o sebi koja se bori da izađe iz ovih vrednosnih kategorija, pokaže svu svoju dubinu. Glad da se čovek otme. Otuda bes, kad se i u tim, naizgled bescarinskim zonama, spusti rampa i poviče moša, može da bude jak.

Nije bilo besa ispred Arene. I mi smo se, kad smo dobili potvrdu da je unutra puno, uputili na pljeskavice "Kod Dragana", na poluvremenu ove sportske srede. Mesto je, kako kaže, uštekano tokom rudarskih dana na Evrosongu i stvarno su odlične.

Za drugo poluvreme sportske srede smo se razišli da gledamo utakmicu Partizan - Fenerbahče. Dok sam stigla kući, Partizan je primio jedan gol, s vrata me dočekao drugi, a, ako ne računamo na pravdi Boga i Alaha ukradeni autogol koji bi Partizanu doneo nerešen rezultat, utakmica se završila porazom sa jednim ostvarenim golom. Bolje da sam ćutala.

Otvorila sam torbu da nađem cigarete i pronašla juhu čokoladicu od jagode što sam bila zaboravila da je imam. Sreća za kraj sportske srede!

 

Obznanili nasdvoje u 28. kolovoz 2008 0:31:40