Postovi
SRB Spec. vol. 3: Kandakodžainebojša - Deveti život (PGP RTS)
Na radost brojnih poštovalaca, jedna od tri najdugovečnije grupe tzv. neo-beo talasa objavila je nedavno svoj peti album. I druga grupa od te tri (treća je Presing) koje i dalje sviraju oglasila se novim ostvarenjem, o kome ćemo pisati u sledećem postu.
Kolika je reputacija Kandekodžeinebojše u krugovima domaćih slušalaca svedoči podatak da je prvi tiraž ovog albuma bez ikakve reklame već odavno rasprodat. Kada je pre tri godine lider, pevač i tekstopisac Oliver Nektarijević odlučio da na ruševinama jedne od najblistavijih "rok" priča devedesetih reaktivira malo izmenjenu ekipu pod starim imenom, to je ujedno bio i kraj sumraka u koji je savremena srpska muzička scena zapala nakon petog oktobra.
Prekidi Stvarnosti su bez sumnje 2005. bili nešto najozbiljnije i najbolje što se pojavilo u ovoj zemlji, mada ja nisam uspeo da mu se do kraja predam - recimo da mi je pola albuma bilo fantastično, a druga polovina (ne hronološki) bila smor, pa sam slušao samo neke pesme. Deveti život se nadovezuje na svog prethodnika, mada je prvo što upada u uši činjenica da zvuči koherentnije od Prekida...
U svojoj dugoj dugoj karijeri, Kandakodžainebojša su tako po prvi put diskografski krenuli putem kontinuiteta što ih nije krasilo u prvoj inkarnaciji - od Minutemen gegova preko apostola normalnosti do ozbiljnog rege benda, oni su uvek bili prepoznatljivi ali pomalo svaštarski nastrojeni. Slično kao i u slučaju nekih drugih bendova koji toliko dugo postoje (Darkwood Dub i Zabranjeno pušenje prvi padaju na pamet), i ovaj ima nemalo fanova koji su ostali zaglavljeni u prvom delu opusa i novom ruhu ne pružaju šansu. Ništa manje je i onih kojima su Prekidi Stvarnosti bolji album, ali za mene je Deveti život sigurno zrelije i organskije ostvarenje.
Kada to kažem, mislim na zvučnu sliku koja je sada slojevitija i kompleksnija. I dalje se Beograđani najbolje snalaze u rege sazvežđu (Crveni konji i posebno Džo Stramere) čak i kad je u štekovanom psihedeličnom obličju (Svetla), mada je i ovde apostrofiran uvek prisutan afinitet grupe prema tvrđem izrazu (Ovde i sada, Odlazak) koji nikako da se izrazi na najbolji mogući način. Za bolje poznavaoce scene devedesetih nije misterija da ciljam na Headstream, grupu u kojoj je Nektarijević pružio neke od najblistavijih trenutaka svoje respektabilne karijere. Kraj albuma neobična je posveta Radomiru Belaćeviću,
Tekstualno, ovo je svakako najhermetičniji album Kandekodžeinebojše, a u Nektarijevićevom opusu po ozbiljnosti stoji rame uz rame sa drugim albumom Sile Hard to Dig It, (jbm li ga, mislim da je on pisao tekstove). Osam godina razlike manifestuje se tako što je pevač sada i crnji i koloritniji, jednom rečju poetičniji sa bespoštednom upotrebom motiva kao što su sumrak i crvena boja, koji momentalno urezuju slike. Na prvih nekoliko slušanja, reči se mogu učiniti kao pretenciozno trabunjanje, no ulaženjem u slušalačku kondiciju brzo se dolazi do spoznaje da Deveti život prosto vrvi od jakih i potresnih svedočanstava života na Balkanu u zoru XXI veka.
Kao jedno intimističko iskustvo, ovo izdanje zahteva pažnju jer nudi okrvavljeno srce na dlanu. Peti album beogradske grupe slika je i prilika duhovne snage grada i onoga šta je od nje ostalo, uspomena na ljude koji su sve mogli a ništa nisu uradili, ostvarenje koje isporučuje cenu nepristajanja na gotove, izreciklirane sadržaje koji se nude na svakom koraku i dokaz da čovek najlepše horizonte (i dalje) može naći u sopstvenim zalihama, iznad i između dva ramena.
Deveti život/Čaj
Obznanili nasdvoje u 29. studeni 2008 17:16:58
