idealno&pragmatično

SRB Spec. vol. 4: Darkwood Dub - Jedinstvo (B92)

Znam, znam, previše vas koji redovno posećuju ovaj blog nije zadovoljno životom u Srbiji, ali činjenica je da on ima nekih svojih čari nespojivih  sa nekim drugim mestom. Eto, npr. u kojoj bi to zemlji bendovi poput Discipline i Darkvud Daba bili mejnstrim? Samo u Srbiji, prijatelju.

Nekada omiljeni andergraund bend vremenom je postao tolika institucija tj. sistem da sam posle Elektropionira i prestao da pratim šta se dešava sa njima. Život počinje u tridesetoj sam jednom pustio i bolje da nisam. Sa ovog pretposlednjeg nijednu pesmu nisam ni čuo.

A bilo je nekad: Paramparčad, '95, ja prvi ispred Feliksa kupujem traku, besomučno je slušam, lepim je selotejpom kada je vokmen pojeo, toliko je volim da je do dan danas jedna od retkih traka koje jednog sunčanog dana prošle godine nisam ostavio pored kontejnera. Brate, toliko mi je bitna i sve ove godine joj ništa ne mogu. Možda je U Nedogled bio za dlaku nepristupačniji ali nikako manje kvalitetan, na Trejnspotingu već imamo elektro tendencije i Dangubu, možda i najpopičniju domaću pesmu svih vremena u kojoj nema ni trunke pop muzike.

Iz svega već navedenog, jasno je zašto sam ipak preslušao novi album Darkwood Dub, a nisam čuo ni Metaliku, ni AC/DC ni Ganse. Za one kojima simbolika nije jasna, sve su to duhovi mladosti u mom slučaju. Sećanja na mladost budi i ime izdavača, nekada cenjenog imena u rok krugovima, a danas, u najboljem slučaju, sopstvenu korporativnu karikaturu.

Od DD nisam ništa očekivao na Jedinstvu a dobio sam nešto, što nije mala stvar. Puno prijemčiviji nego ranije, DD su odrasli odrasli bend, nešto kao utemeljivači adult oriented izraza u Srba. To je prilično osveženje u odnosu na ono  što imamo priliku stalno da čujemo/gledamo - (pre)ozbiljnu decu i nikad-odrasle, onu zlokobnu grupaciju koju kolokvijalno nazivamo "rokenrol-je-moj-način-života".

Osim što stare u skladu s godinama, Darkvudi ne odstupaju ni za pedalj od sebe, snimaju ono što žele i uprkos promenama u zvuku i dalje su prepoznatljivi, prvenstveno zahvaljujući Vučinoj osobenoj poetici i majstorsko/carsko/kraljevskim bas deonicama Mikija Ristića. Zbog toga nisu u pravu oni koji prozivaju Darkvude - zahvaljujući sopstvenoj hrabrosti oni su postali laka meta. Teže je prigrliti ih baš takve kakvi su, ali nije li to tragedija zrelog doba, nemoć da prihvatiš sebe?

Jedinstvo nudi deset prepoznatljivih snolikih vožnji, DD je pitak za slušanje ali ne i ljigav, tu i tamo se omakne poneka ekscentričnost kao npr. "Pada mi šećer" ali meni ni najmanje ne smeta, naprotiv. Što je još bolje, DD se i zezaju - tako treba kapirati numeru Robote, još jednu koja je bila na tapetu.

Dragulji jedinstva mračne šume su U svim pravcima i 130, no i ukupna ocena novog albuma beogradske četvorke (otišao Vlada Jerić) je povoljna, tj. grupa koja je presudno definisala ukus alternativne srpske omladine ne pada ispod standarda u čijem je stvaranju svojevremeno dala lavovski doprinos. I srećom, još uvek daje.

ČetiriNovaKomada

Obznanili nasdvoje u 29. studeni 2008 20:19:00