idealno&pragmatično

"Svetla tačka", Baha Tahir (Clio, 2003.)

Abu Hatva: «Sve što se dešava van duše, nije važno. Važno je ono što je unutra.»

Kada smo tražili rođendanski poklon za moju sestru, nepredvidivija polovina nasdvoje izvukla je, iz gomile knjiga u knjižari Stubovi kulture roman meni nepoznatog egipatskog pisca Bahe Tahira, «Svetla tačka». Rekao je da je knjiga «topla» - odrednica za koju sam do sada shvatila da zauzima najviše mesto u njegovoj lestvici vrednosti. Kada za neku osobu, knjigu ili film kaže da je «topao», to je znak da je po sredi nešto baš posebno. Zapravo, nešto što je zaštićeno od konkurencije i premeravanja prema drugim vrednostima. Što zapravo i jeste prava, nemerljiva vrednost.

Drugi dobar znak bio je kad ju je sestra, inače nestrpljiv čitalac koji za sobom ostavlja izmrcvarene knjige iz kojih se plaze obeleživači zagrcnuti nakon dvadeset i kusur strana kao zapušeni kanali koje je neko kopao dok nije shvatio da nikuda ne vode, lavirinti okrnjenog stepeništa koje ne vodi nikakvim odgovorima, dakle kad je ona knjigu pročitala za dva dana i na pitanje da li joj se svidela, sa osmehom, za nju retke smirenosti, rekla da jeste, znala sam da je reč o retkoj dragocenosti.

Možda je caka u tome što ona, barem koliko znam, u knjigama (kao i ljudima) traga za rešenjima i odgovorima, a njih je danas baš puno i svi se predstavljaju kao pravi. "Svetla tačka", kako jednostavno, u formi narodske pričice, sugeriše i Baha Tahir na početku romana, akcenat stavlja na prepoznavanje pitanja, a ne odgovora. Dobar početak. Romana, nove godine i puta.

Jer, nije džabe ispalo da smo joj kupili baš «Svetu tačku». Ona je ispala kao neki bumerang. Od mene, večito zapete da joj, budući da mi to traži, večito delim savete, nudim rešenja, predloge i analiziram njene postupke, «Svetla tačka» joj je došla kao mogući odmor od te trke za rešenjima, priručnicima, ali se od nju odbila i vratila meni da mi iz ruke izbije ponekad, a da toga nisam ni svesna, do krvi zapete uzde rešenja, akcije, kontrole. I tako pustih konje da odjure, i u kočiji što se zabila u prašinu, zakočila, toliko naglo da sam u onoj tišini i nekretanju imala utisak da konja nije ni bilo, nego sam sve vreme, jahala samu sebe.

Jer, «Svetla tačka», kako ću se i sama uveriti par meseci kasnije u malom rimskom stanu u kom smo nasdvoje bespoštedno rabili bučni erkondišn i sve u krug jeli male paradajščiće, uspeva da čitaocu pruži osećaj da nema boljeg mesta na kom bi u tom trenutku mogao da bude. Sigurnost i ušuškanost koju osećate dok je čitate nije toliko skopčana sa onim o čemu je knjiga (mada dobrim delom i jeste), već sa nekim smirenim, neishitrenim pripovedanjem Bahe Tahira koje me baš podseća na narodne priče i pesme u kojima, šta god da se dešava, nemaš utisak o pripovedačevoj odluci, niti osećaš njegov napor da "veze" priču. Sigurnost kraj pripovedača koji ne želi da ti naudi, da te "osvesti", "suoči", okrepila me kao retko koji susret sa cenjenim umetnicima poput Ejmisa, Uelbeka, Sorokina, Žižeka i ostalih savremenih Mesija. Ja čak, priznaću, u ljubavi prema ovim filozofima (sem Žižeka, da se ne lažemo, i ovi imaju te pretenzije) vidim nekakav čitalački sadomazohizam. Želju da ti neko ne samo kaže istinu, nego voljno prihvatanje nekog podređenog položaja bedno izmanipulisanog i degradiranog čoveka koji još jedinu nadu polaže u razumevanje i prihvatanje svog pada.  Kontrast između dve knjige bio je toliko jak da sam Bahu Tahira doživela kao neki protivotrov nakon Sorokinove obazrivosti, sa jedne i surovosti i samozvane direktnosti i ogoljenosti sa druge strane.

Dok je Sorokin u priči o lezbejki koja dolazi do prosvetljenja kroz angažman u jednoj sovjetskoj fabrici i komsomolske akcije, krenuo iz pozicije nekoga ko je istoriju prozreo kao kurvu, pa joj sada plaća da za njega igra, đavolski se zajebavajući sa formom dekadentnog i fabričkog romana kao da pravi novo tehnološko čudo jer mu se može, jer je opaki intelektualac koji nema dlake na jeziku, Baha Tahir je nastupio iz skromnog čučnja nekoga ko priča šta se dešava u jednoj kući, ko nije iznad svojih junaka-marioneta. Sorokinova visprenost iza koje se krije uglavnom dobra manipulacija popularnim diskursima, sa splava za spasavanje u vidu Tahirove knjige delovala mi je kao mučna dijeta. Kao da me je Tahir pomilovao po glavi i rekao: «Ok, ovaj je mnogo sjeban, ne zna šta oće, sedi ti i okrepi se, zaključaćemo vrata.» A, Sorokin mi je odande delovao ko neki nesrećnik koji ne zna šta je hteo sa onom lezbejkom, pa je, pred kraj romana, samo krenuo da prepisuje govore sa partijskih sastanaka ne bi li rekao: namerno neću pomenuti Marinu na narednih pedeset strana i sve do kraja romana da bi ti rekao da je njena ljudskost progutana. Setila sam se onih trideset strana na kojima je njegov zemljak Tolstoj opisivao Ljevinovu kosidbu, ali nekako vidiš da je Tolstoj disao za vrat Ljevinu sa svakim zamahom kose, dok je Sorokin samo uključio neku štanc mašinu verujući da je mnogo opasan baja. Jer, Sorokine, ako ja shvatim da Marine nema nakon pet strana, budi zahvalan što ću iz čiste ljubaznosti da ti pročitam i narednih trideset, jer kažu da si nova nada ruske literature. Tahira sam gutala do samog kraja, zato što mi nigde nije pustio ruku i nastavio da piše sam za sebe. Zato što nigde nije digao ruke od svojih junaka. Bojim se da je ova vernost svetu o kom se piše odbačena i to samo pod izgovorom da čitalac ne sme da se laže, da mu valja facu dobro protrljati na neobrađenoj ledini. Ali, ja nemam utisak da je i Sorokin smrzavao dupe na toj ledini na kojoj je mene ostavio poslednjih pedeset strana da grickam zanoktice čekajući kad će da me spasu korice i da ugledam ploču stola ko spasonosni brod iz te hrpe strana. Ne, on je ostavio stranice da se kopiraju, a on je zapalio na neki dekadentni koktel da ga tapšu po ramenu zbog njegovog mrkog, sjebanog pogleda mladog Rusa iz kog progovaraju zombiji gnojne sovjetske istorije. Živeli, Sorokine! Bolje piši da si dobro jebao, nego što puštaš da se siroma Marina izjebe za sve pare da bi ti iskopirao gomilu komunističkih naklapanja.

Dakle, tu dolazimo na priču o Bahi Tahiru. Daleko stariji od mladih pisaca današnjice (rođen je 1935.) savršeno je definisao tu papazjaniju o diskursima od koje pate mnogi mladi pisci savremeni koji dolaze odasvud, a u stvari pikiraju na zapadno tržište. Oni koriste diskurse o mnogo sjebanoj Istočnoj Evropi, Aziji, Africi i svim tim kanalizacijama zapušenim ljudskim otpadom, neslobodnim ženama, ratovima za slobodu i čisti vazduh Zapada. Oni profitiraju na tom tzv. sukobu civilizacija time što se na tržištu ideja, po kojekakvim evropskim konkursima prodaju igrajući uloge koje od njih Zapad žali i koje bi da spase. U isto vreme, ispošćeni likovi sa Zapada, hrle prema obećanim kaučevima u tim zapuštenim delovima planete željni neke avanture i rizika. Maštaju o kanibalima koji će da rastrgnu njihove stomake i oslobode im creva zapušena sendvičima i grčevima stvorenim na nizu frustracija o self made herojstvu. Kakva komedija! Sve dok postoje takva dva pola, dok se igra taj ping pong Zapada i ostatka sveta, i dok mladi pisci uče kako da barataju ovim diskursima, imaćemo kulturu laži i dosade. Naravno, maskiranu u tobož surove poruke o realnosti razlika.

Upravo ono što Sorokin i većina savremenih pisaca (posebno mlađe generacije) koji dolaze odasvud samo ne sa Zapada danas nude, a to je inteligencija kojom uočavaju popularne diskurse (razvaljene istočnoevropske zemlje u kojima se jedinke lome kao vlati trave pod prstom diktatora, birokratije, terora, žene stradaju jer nema emancipacije i slobode itd.), Baha Tahir odbija da na svoj Egipat (Kairo, 70-ih) gleda očima zapadnog čoveka koji je gladan priča o žrtvama nesavršenih državnih sistema i nacija u kojoj pojedinci grcaju pod perinama tradicije, zatucanosti i licemernih porodičnih odnosa.

Zanimljivo je da je upravo ta glad za egzotikom žrtve koja dolazi sa Zapada, ujedno i želja da se na sve što nije Zapad gleda u dualitetu sa njim. Nikako bez njega. Otuda se knjiga Bahe Tahira, «Svetla tačka», suprotstavlja tom zapadu baš zato što ignoriše njegove zahteve i odbija da koristi te očekivane diskusre. Umesto toga, «Svetla tačka» ponire u najdublje kutke jedne egipatske porodice koja govori o sebi kroz više lica: penzionisanog sudskog činovnika Baškatiba, njegovog sina trgovca Šabana, unuka Selima, unuke Fevzije, te Selimove devojke Lubne i njene rasturene porodice bogatih lekara, ali i čitavog niza tzv. «sporednih junaka». Kažem sporednih zato što je teško odrediti neku vrstu hijerarhije u tom pogledu. Tahir se posvećuje svakom junaku sa takvom pažnjom za njegovo unutrašnje biće i pokušaje da uspostavi odnose sa okolinom da izostaje utisak bilo kakvog centra. Naime, stiče se utisak da Tahir baš ovakvim postupkom udvajanja centara i kroz formu prenosi ono o čemu knjiga, svojim sadržajem (dilemama junaka, dijalozima, zbivanjima) govori: posezanje za nekakvim centrom koji je mimo pojedinca, mimo moći njegove spoznaje i delanja. Potraga za jedinstvom u kom nemaš potrebu da razmišljaš (nekad imam utisak da je ovaj svet toliko isparcelisan da je jedino uzbuđenje koje nam je ostavio taj da se o njemu nagvažda).

Na kraju knjige stoji da je Baha Tahir bio inspirisan knjigama o sufizmu. U jednom od intervjua pri poseti Beogradu, izjavio je da je čuo od jednog prijatelja ispovest o njegovom sufijskom (islamskom mističkom) duhovnom iskustvu, koja ga je inspirisala da napiše ovaj roman. Odmah nakon što sam zatvorila korice knjige, pokušala sam da se malo obavestim šta mu to dođe pošto mi opšta kultura nikad nije bila jača strana i prepoznala sam da je lik Baškatiba, starca oko kog se, kao oko vatre okupljaju svi članovi porodice o kojoj govori knjiga, kao i njegov «učitelj» Abu Hatva o kom stalno priča svom unuku Selimu, u velikoj meri obojen sufističkim idejama. Bilo mi je zanimljivo da je sufizam, na nivou prakse i vere zabranjen zakonom, npr. za vreme Ataturka u Turskoj, te sveden samo na folklornu egzotiku o praznicima u vidu derviša i njihovih plesova. Šta bi i bilo kad bi moderni čovek poverovao da igde osim u njegovoj sposobnosti da «menja stvari», da se razvija i «napreduje» postoji nešto vredno posvećivanja dragocenog vremena. Kad ne bi bio korisni šraf drutva. A, sve što navodno čini da bi bio deo tog društva samo ga osamljuje, jer mu nešto odozgo pljesne promrzlu šaku kad god ova posegne za nečim za šta bi se pridržala ne bi se osetila kao deo nečeg većeg od sebe.

Knjiga «Svetla tačka» upravo govori o potrazi za nečim većim od tebe samog, budeći onaj topli osećaj da nisi sam koliko god da ti je teško. U dilemama koje muče Baškatiba, a koje su deo starčevog raskusuravanja samog sa sobom pred smrt koja se bliži, kao i briga za porodicu koju za sobom ostavlja a koja pati i grca pod teretom nadolazećeg siromaštva usled propadanja srednje klase, te nedefinisane psihičke bolesti koja spopada unuka Selima i zatvorenosti i poslovnih neuspeha sina Šabana, te nesrećnog braka unuke Fevzije, u tim dilemama prepoznaje se glavno pitanje: da li je moguće da se čovek suštinski promeni tokom svog života. Savest sa kojom se Baškatib preispituje lišena je svh onih mantri: jesam li dovoljno uspeo u životu, šta sam za sobom ostavio, jesam li ostvario sve svoje želje... Pitanja kojim obiluje dobar deo savremene kulture, čak i kada ih dovodi u pitanje i tobož kritikuje, namećući nekakvu konkurenciju sa drugima, sa slikom sebe savršenog previđajući da je konj sa kojim se trka odavno crkao, zaboravljen negde u prašini, preminuo ko sirota Lajka i pre nego što se kabina za osvajanja kosmosa napustila orbitu planete. Jebene laži o progresu. Trka mrtvih konja.

U Baškatibovom preispitivanju osvetljen je jedan nepoznat i zapušten tavan ljudskog srca koje oseća da je deo nečeg većeg i da uspesi nemaju nikakve veze sa onim gde si bio, šta si uradio. U tome mu, kao neka savest iz dalekih dana pomažu reči učitelja Abu Hatve o kom stalno priča unuku Selimu dok sede na krovu zgrade što se polako ruši: «Da li ogromna ljubav prema novcu ubija duh ili već mrtav duh nasrće na pare takvom žestinom? Da li je neko ko ima tako mrtvu dušu zarazan? Ne. Nije mi se ona nametnula, nego sam ja trčao za njom. Može li se duh ubiti kao telo? Zašto? Pa ja kao da sam nju tražio da pobegnem u vremenu i od vremena. Zar nisam čuo od Abu Hatve da je razuman čovek onaj koji prolazi kroz vreme, a ne onaj pored koga vreme prolazi?»

Ne samo sadržaj na nivou misli junaka i njihovih dijaloga, već i same slike kuće, ulica i opisi koje beleži Tahir plene toplim bojama koje, čak i kada se zbivaju teške, gotovo neprebrodive stvari u Baškatibovoj kući, stvaraju utisak bezbednog prostora na kom ima leka za svačiju dušu baš zato što ni jedno srce u romanu ne kuca samo za sebe, ne pumpa samo svoj sebični mišić, već teži da se spoji sa drugima, da stvari menja i popravlja, zalečuje. Tahir ima sposobnost da linije radnje uvija u pletenicu tako da izranjaju jedni iz drugih, pa se stiče utisak da su sitnice presudne i da se ništa ne dešava zato što je neko od junaka odlučio, rešio, «uzeo stvari u svoje ruke». Domino efekat pomoću kog, ako deda baškatib jedne večeri presedi ćuteći u svojoj sobi, zgusne mrak i tišinu u sobi prozeblog Selima koji je celu noć pokušavao da dođe do svoje Lubne, stvara utisak nekog jedinstvenog prostora u kom se, htele to ili ne, duše junaka susreću, razdvajaju, a stvari naprosto kuvaju u vremenu, ne bi li prerasli u zalogaje i cele slike onda kada sazru. Spremnost i promene ne objavljuju se sa praskom, već izranjaju iz nekog humusa što ga ljudi među sobom godinama gaje. Nema praznih redova, a sve je između redova. Koliko je ta priča živa, ja sam imala utisak da između slika nema nikakvog lufta, nego je sve obraslo nekom životnom puzavicom, nekim korovom koji je Tahir odbio da oplevi kako bi se bolje slagale rečenice. Posle sam u jednom intervjuu naišla da ovaj autor nekada rečenice prepravlja po dvadeset puta. To me obradovalo, jer i sama verujem da je put ka jednostavnosti izraza težak i da nikako, kako to mnogi mitovi govore, ne leži u nekom naletu. Trud je to veliki i zaslužuje posštovanje.

Oko Nove godine, praznika u kojima se izgovara dosta želja drugima, pa ih i sami primamo, pa se ljudi, hteli ne hteli, preispituju, evaluiraju kolko su postigli i šta im predstoji, kad se, jednom rečju, pretumbava podloga pod nogama, «Svetla tačka» mi je pružila čudan oslonac. Hteo ili ne, svako na toj ukrašenoj tarabi prsne ko jaje, brlja prstom po mozgu i duši. A, mene je ova knjiga, nekako stišala, prenela me preko te tarabe, osvetlila mnoga zapuštena mesta i ohrabrila da u njih zađem, da se približim zidu mesto što ga stalno preskačem. Jer te granice nisu neprijatelj, nisu zatvor. One su jednostavno prostor koji valja upoznati.

Nakon čitanja ove knjige desilo mi se ono što mi se inače retko dešava i po čemu ponekad znam da je ne samo knjiga dobra nego je i trenutak u kom sam je pročitala nekim čudom bio baš pravi za nju, pa je knjiga dala obrise neuhvatljivim mislima koje su mi se motale po glavi. Učinila je da formulišem pitanja koja sam sebi htela da postavim, samo nisam umela da ih prepoznam, pa sam tako sebe propitivala sve i svašta, u nekakvoj dosadnoj akupunkturi mozga i živaca, praveći u glavi nešto poput besmislenih tok šouova i kvizova a da ne nađem ni jedno pitanje koje bi bilo suštinsko, ili makar vredno razmišljanja. Zajeban bumerang.

Obznanili nasdvoje u 6. siječanj 2009 21:50:38