Postovi
Teško je naći dobrog čoveka
Fleneri O'Konor
Rende, Beograd, 2006.
Knjigu Flaneri OKonor prvi put sam opazila ubrzo pošto se pojavila u knjižarama, samo na osnovu naslova koji mi je u tom trenutku delovao, pa, tačno, ali u toj tačnosti i nekako skromno, kao kad, na putu iz Beograda, jednom godišnje, odete u selo, nabasate na nekog već sasušenog starca koji je naizgled prosto čovek, ali onda kaže nešto tipa: "Prolaze dani kao tarabe" i tako, bez najave, velikog uvoda (kao što su moji) samu srž, a da toga niti je svestan, niti zna da je filozof. E, tako se meni urezao naslov. O spisateljici nisam znala baš ništa, osim što sam zatefterila da je jedna od predstavnika južnjačke gotike, književnog stila koji, sticajem okolnosti pokriva čak nekoliko meni omiljenih pisaca (Vilijama Foknera, Trumana Kapotija i Harper Li koju nije teško voleti kad je napisala jednu jedinu, nikad bolju priču o odrastanju kakvu Stiven King, evo već 20 i kusur romana ne uspeva da napiše tako dobro i tako isprve kao Lijeva). Pa, još kad su Rende poglavice rekli da je to prvo prevedeno delo ove spisateljice kod nas, znala sam da moram da je imam (ništa biblioteka, ništa ponavljanje drugarima ne bi li se neko setio da mi je pokloni). A, ima nekog zadovoljstva u tome kada se nameračite na neku knjigu pa je, svako malo obilazite u knjižari, listate i svaki put odložite za sledeći put kad bidete pri parama. Ali, Flaneri nije razočarala!
Reč je o jednoj jakoj ženi. Rođena 1925, Flaneri je sa 25 godina saznala da boluje od raka i da joj ne ostaje više od pet godina života. Od tada, pa do smrti (1964.) napisala je dva romana i 31 priču, sakupljenu u dve zbirke od kojih je jedna, hvala Rendeu na ovom izuzetku, objavljena kod nas. Flaneri se, pored pisanja fikcije, bavila i pisanjem eseja i predavačkim radom (predavanja o književnosti i religiji). Na osnovu privatne prepiske, a i njenih predavanja, zna se da je spisateljica bila katolkinja i odani vernik. Međutim, većina eseja koje sam pronašla, a koji se bave analizom njenog rada, pristupaju toj analizi kroz religiozni ključ. Međutim, osim u jednoj, meni najdražoj priči u narečenoj zbirci, priči "Reka", nema otvorenog navođenja religioznih motiva. Flaneri nije bila neko ko religiju koristi kao bazu za moralističke osude i kritike ljudi.
Istina je da ako bi se svaka od njenih priča sažela u kratak sinopsis, svakako bi delovale kao moralitet sa poukom. Recimo, naslovna priča, "Teško je naći dobrog čoveka" govori o porodici čiji se članovi (baka, sin, snaja i dečica) odlikuju samoživiošću, nezainteresovanošću i generalnim ignorantskim stavom zatupastih piknik porodica koje se, uslovljene društvenom obavezom i vaspitanjem udružuju u nekakve grupe sapatnika sa istim prezimenom koje letuju zajedno, čiji je zajednički sadržalac, ljubav prema pečenom piletu, zajednička kola i zajednički stan, družba što kamara novac i generano odslikava logiku: bolje ćemo preživeti ako se držimo zajedno. Kada takva porodca neplanirano skrene sa glavnog puta za Floridu i doživi saobraćajnu nesreću, OKonerova im u pomoć šalje, ni manje ni više, nego odbeglog šizoidnog robijaša koji, naravno, tvrdi da nije ubio svog oca i da sebe zove Neprilagođeni, zato što kazna koja mu je dodeljena nije prilagođena njegovom zločinu. Susret ova dva sveta, jednog koji svoju sigurnost gradi na zemjoposedništvu, trezvenom duhu, štednji i razmnožavanju i drugom koji se potuca po slivnicima društva, nakon što je prostrelio čelo majci, ocu i svakom živom biću koji ga je na svet doneo, odgajio i naučio onome što zna, te ga pendrekom uterao u farmerice, kaubojske šešire i prodao mu igračke i šećerne pene i rekao mu da ako uzjaše onog vašarskog konja dobija tri penija i slamu za prenoćište, dakle tu vrstu socijalnog klinča, ali i klinča podsvesnog i svesnog jednog društva, OKonerova stvara kao prava preteča Kapotijevog opakog romana "Hladnokrvno ubistvo". Neprilagođeni ubija jednog po jednog člana porodice. Liči na moralitet, liči na osvetu: nisu se međusobno voleli, nisu znali šta imaju, došo đavo po svoje. Međutim, Flaneri nije ta vrsta vernika. Neprilagođeni naprosto postoji u istom svetu u kom postoji i pomenuta porodica: kreće se istim drumovima, skrenuo je na istoj krivini i dopala mu se košulja koju nosi tata medved i poželeo je da je oseti na svojoj koži. Dakle, nije reč o kazni, već o rasvetljavanju one druge strane. Baka, iz čijeg je ugla ispričana priča, a koju Neprilagođeni ostavlja za kraj, pokušava da umilostivi robijaša ubeđujući ga da je on dobar čovek, da zna bolje od toga što čini, govoreći mu: "I ti bi mogao da budeš pošten kad bi se samo potrudio. Pomisli kako bi divno bilo kad bi se sredio i počeo da živiš udobnim životom a ne da stalno misliš da li ti je neko za petama." Neprilagođeni joj na to odgovara: "E, pa, gospoja, čoveku je uvek neko za petama." Upravo to što je čoveku uvek za petama, većina OKonerinih junaka ne vidi. Uvereni da su, sređivanjem svog vrta i okućnice i bradice, sredili ceo svet i da im ostatak vremena preostaje samo da to svoje brane od zlih ljudi, ta tapija na dobro je ono što obesmišljava OKonerova ukazujući na to da ostatak sveta i njegovih nepravilnosti ne prestaje da postoji ako smo uspostavili kontrolu na dva metra od svog dobro ubrisanog dupeta. Dakle, baka misli da zna šta je to dobar čovek i više puta tokom priče, kritički nastrojena prema svojim unucima i prema "ovim današnjim", uz vapaj primećuje kako je teško naći dobrog čoveka. No, baka, kao ni većina nas, ne primećuje da se dobar čovek ne traži napolju, i ne zaziva kao pesnička metafora. Dobar čovek moraš biti ti sam, i tako iz sebe samog uspostavljati ideju dobra kao ideju koja vlada svetom, umesto da dobro prizivamo kad nam prigusti i da očekujemo da tamo neko zna šta je to dobro i čuva ključ od te škrinje zakona o dobru. Otuda Neprilagođeni, pošto ispali i poslednji metak u baku, prokomentariše: "Ne bi ta bila tako loša da je bilo nekog da svako malo puca u nju." OKonerova ne traži učtivost, već suštinsku dobrotu koju je teško naći.
U najhitičnijoj priči "Reka", dečak Hari Ešfild, dete zanemareno od strane roditelja koji smatraju da je društvenost pravljenje tuluma svake večeri i ispaljivanje što ciničnijih fazona u društvu ne bi li se dokazalo "da se zna o čemu se radi u svetu". Kraj takvih odraslih, dečak se iz dana u dan, kao pacov, potuca među ostacima ludih zabava, improvizujući obroke i simulirajući zabavu, cepajući knjige i uništavajući igračke ne bi li dobio nove. Sve dok se ne pojavi, opet slučajno, nova dadilja, koja ga, za razliku od prethodnih povede NAPOLJE. Tj. na religiozni ritual isceljenja na reci. Nismo svi mogli da imamo Meri Popins za dadilju, pa tako i Hari, umsto da od dadilje dobije dobro plaćenog zabavljača, dobija, za klinca, posve čudnu priču o tamo nekom Isusu koji ga je stvorio. O, čuda za malog Harija koji je mislio da je Isus ružna reč sa usta pripite gomile, te tako, znajući kako sreća kratko traje i u strahu da se i Isus ne predomisli, krade knjigu u kojoj je tako dostojanstven postanak jednog dečaka objašnjen. Na putu do reke gde će upoznati cara nad carevima, prečasnog Bivela koji je za dadilju Alfa i Omega duhovnog uzdizanja i moralne šibe, Hari krade i u kaputić sakriva sve dokaze da negde pripada: maramicu koju mu pozajmi dadilja gunđajući kako mali ni nos ne ume da obriše, sliku reke i vernika u transu koji ga pozdravljaju jer se mali Hari doseti da se predstavi kao Bivel, imenjak prečasnog Bivela i tako što brže i što čvršće bude prihvaćen u zajednicu koja ume da objasni kako je došao na svet. Ali, kada se razotkrije da se dečak zapravo zove Hari, te kada roditelji oteraju drsku dadilju koja je dozvolila da njihov sin bude kršten, dečak ponovo ostaje sam. Na ovom mestu, OKonorova pokazuje sablazan savremenog društva: kritika i cinizam koji uklanjaju podsmehom i grdnjom sve oblike mišljenja koji bi mogli doneti smisao i nadu, jer preziru smisao i nadu, a na njihovo mesto ne donose ništa. Harijevi roditelji i sledećeg jutra spavaju, dok dečak, sećajući se čarobnog osećanja pripadnosti od juče, odlučuje da sam sebe ponovo krsti i odlazi na reku verujući da su njene dubine upravo taj obećani svet u koji će on biti primljen i prihvaćen. Da je "negde" vrednost po sebi kada nas svuda okružuje niz nekakvih nigdina, Flaneri pokazuje disciplinovanim perom bez viška patetike, tako da Hariveo potonuće u mulj reke ujedno deluje kao samoubistvo usled nesporazuma i kao vera u odlazak na bolje mesto. Savremenom čoveku toliko draga ideja o besmislu, u pričama OKonerove se ukazuje kao odbijanje da se prihvati smisao, jer su njegove posledice odviše teške po čoveka.
Priča "Velika sreća" je formalno najzanimjivije izvedena. Cela priča se odvija tokom uspinjanja glavne junakinje, Rubi, uz stepenište zgrade do njenog stana, tako da, sa svakim spratom, u Rubi narasta paranoja usled loše fizičke kondicije, bolova i natečenosti da bi, ispred vrata stana, samoj Rubi bilo jasno da je trudna. No, iako se priča zove "Velika sreća", Rubi nikako ne voli što je trudna, u čemu leži ironija kojoj je Flaneri sklona. Uspinjanje do stana ujedno je i narastanje njene brige o tome šta će sve malo čudovište da poremeti u njenim planovima za budućnost, za selidbu u bolji kraj, kao i neverice, jer su se ona i muž dogovorili da će paziti. Spratovi u OKonerinoj priči ujedno su i uspinjanje uz društvenu lestvicu, uz lestvicu brižljivo građenog superega savremenog čoveka koji odbija da remeti svoje planove, da prihvati išta mimo svoje besprekorno upeglane kragne. Teskoba koja narasta, sa svakim spratom, u sve trudnijoj Rubi, odslikava teskobu unutar savremenog čoveka koji podiže brane spram života, spram slučajnosti, smatrajući da na taj način kontroliše svoj život. Opet, besmisao ne postoji, koliko god nam svima, pa i potpisniku ovih redova, bio drag i utešan, postoji samo odbijanje da se smisao vidi mimo naših malih egoističnih saveza sastavljenih od planova kako da se iz lošeg preselimo u bolji kraj i što duže ostanemo nepromenjeni, što duže ostanemo tobož svoji. Ostati svoj, kako pokazuje OKonorova, vid je odbijanja da se prihvati mogućnost promene i promenljivost života koji ne prati uvek naše planove.
Epska po dimenzijama, priča "Veštački crnja" dotiče se teme rasizma kojom je američki jug već vekovima obeležen kao kugom. Međutim, kao što je slučaj sa religijom koja svakako sužava mogućnosti za uživanje u pričama Flaneri OKonor, smeštajući ih u jednu vizuru, tako i rasizam nije uskozadata tema u ovoj priči. Priča o gospodinu Hedu, starcu koji po prvi put vodi svog unuka u grad, rastrzan strahom da bi dečaka grad mogao odviše da fascinira, govori o prenošenju tamnice, one duhovne tamnice, sa kolena na koleno, o prenošenju predrasuda i brnjica tako da niko posle tebe ne vidi više od tebe, jer bi mogao da te napusti, da te vidi kao slabog ili optuži da si ga oštetio, da mu nisi dovoljno objasnio. Gospodin Hed zastrašuje svog unuka pričom o opakim crnjama koje vladaju gradom, a pošto vidi da je dečak uporan u svojoj radosti zbog susreta sa novim, odlučuje da se sakrije i prepusti ga ulici ne bi li dečaku pokazao kako je to kad ostaneš bez roditeljske ruke. I ovde, kao i u priči o nesrećnoj Rubi, OKonorova uspostavlja paralelu između prostora i sadržine priče. Bazanje kroz grad ujedno je i širenje perspektive, otvaranje pora koje je gospodin Hed držao zapušenim, zatvoren u svom malom svetu na koji bi voleo da ograniči i svog unuka. Povratak kući je povratak u sigunro, a sigurnost nije plod ljubavi, već plod ucene: "vidiš kako bi ti bilo bez mene, mali nezahvalniče!".
Ostale priče možete otkriti sami. Flaneri OKonor je za mene bila otkriće i potpora. Ono što je zajedničko svim pričama u zbirci "Teško je naći dobrog čoveka" je ideja o tome da su naši svetovi, oni lični i unutrašnji, naše ideje i nazori, uvek, ali uvek, zatvoreni, uvek samo brane spram života sa svim njegovim nepredvidivostima i slučajnostima i da samo širom otvorenih očiju možemo da upijemo svet u sebe i da se pritom ne plašimo da će nešto naše biti narušeno.
Obznanili nasdvoje u 26. siječanj 2008 21:47:54
