Postovi
The Gaslight Anthem - The '59 Sound (SideOneDummy Records, 2008.)
I'm still these nervous feet and heart of stone
Forget this dead mans town, I'll take you home
Ne pamtim kada sam za nešto rekla da je kul, al mi se ova reč nametnula kada sam slušala The Gaslight Anthem. Jednom rečju, sposobnost da se sve svoje nosi sa sobom, a od njega ne raspada usput. To je kul. Iz nekog razloga, važno je da si u putu i da se stalno znojiš. Da se sam od sebe ne pereš, a da si sam sa sobom uvek načisto. Ako koža uspe da očvrsne, a da se ne pretvori u izolaciju, već da od svojih ožiljaka pravi džepove (od džinsa) za stihove. Kafanske:
Now honey, put on your red dress.
And you diamond soul shoes.
Climb on down from that window.
Climb on out of your room.
Cause I've never had a good thing
and I've always had the blues.
Jer, šta je drugo kafanski čovek nego Prometej koji samog sebe izlaže neprestanom kljucanju vrana. Vedri čovek na samrti. Spore pesme koje naručuje, kljucaju ga sve do kosti, a ostatak čovečanstva lenjog i u zagrljaje umotanog, od patnje što je on unovči, imaju dobru plejlistu. Kućeš bolje baklje!
The Gaslight Anthem su, dakle, kafanski bend. Tekstovi 12 pesama na The '59 Sound su čista poezija ruku koje izranjaju iz srče da te pomiluju. Dok ih slušate, imate utisak da gledate jedan film, zato što sve dele emociju istog glavnog junaka i isti vagabundski nesmiren okoliš. U svakoj drugoj pesmi, ovi se bude u znoju, u svakoj trećoj, neko ih je ostavio, a gubici koji se nižu u stihovima sve su smrti u malom. Jer šta je smrt do jedna dobra, sigurna perspektiva za koju je svaka nežnost samo kocka šećera u do zlaboga gorkoj kafi. The Gaslight Anthem se drže pritke da su nežna milovanja života retka i prolazna (često iluzorna), ali da zato, nežnost i poverenje izviru iz onoga ko je spreman da se, svaki put kada ga život šutne, ranjav i krnjav zapljune da će razdrljiti košulju pred suncem kao da ga greje prvi put. Nežnost od onog ko je proživeo svašta vrednija je od onog ko je pruža prvi put, spreman da, kao u crvenim rukavicama, povuče oprljenu ruku, u džep je zavuče i nikada više ne pokaže kao onda u školskom dvorištu kad smo se kunuli u časnu pionirsku i milu majku.
U vezi sa The Gaslight Anthem se pominje pank, ali meni ovo liči na onaj klasični rok merak koji nekad stadionski pršti (naslovna The 59' Sound), a nekad se vatromet utuli pa postane ona čkiljava ćelava sijalica što osvetljava samo usijanu glavu i ono malo misli što u njoj preskaču (Film Noir), pa ti se čini da si najgora ovca koju je život ojagnjio da je iznova šiša i eksploatiše.
Da ne bude zabune, The Gaslight Anthem su romantični i usamljenički kao da svaki put vide neku svoju krajnju tačku, pa čak i kada žale za onim što su izgubili, kao da žale za delom puta koji su prešli jer znaju da im za toliko manje ostaje.
Neću kriti, ima opakog isturanja muških kukova u ovim pesmama. Kao da im je neki fenjer u srcima, svetle na kilometar obećavajući neki prostor koji je sakriven od sveta reklamama, naučenim govorom, sklepanim objašnjenjima, a čije klupko oni drže u svojoj toploj muškoj šaci pevušeći: "Don't wait too long to come back home, I will leave the front light on". Jebo ga ti, koje poverenje, radost i toplina u par stihova.
Počev od pucketanja ploče na početku prve pesme, Great Expectations, preko stalnog pominjanja starih automobila, Elvisa, Majlsa Dejvisa, starih sporih pesama sa radija, The Gaslight Anthem je dobri duh čuvar baklje jakih emocija koje se ne relativizuju, već se njihove granice prihvataju umesto da se ismevaju, a za bol koji trpiš niko ne kažnjava, ne karikira, ne prinosi na žrtvu zarad sopstvene udobnosti.
Glas je rokerski, ko da dolazi iz teksas kragne, oznojene, potparene dimom cigareta, one što je upila brojne poglede žudnje, ali bez tragedije, već kao da su zraci sunca ili kapi kiše. Svaka od pesama dodiruje duboki očaj i usamljenost, da bi se uzdigla na onaj vrh sveta o kom peva Tom Peti. Svaka u sebi ima ubrzanje drumskih filmova kada te život dovede u graničnu situaciju, pa si primoran (ali zbog toga i srećan) što moraš da spakuješ kofere i kreneš dalje. Drugar iz detinjstva na elektirčnoj stolici, fatalna žena koja te lagala i za sobom ostavila glupe poruke kako te ne zaslužuje, te priča o kući na točkovima samo su neki od bisera koje kriju ove pesme.
Jedna od dražih mi je pesma The Patient Ferris Wheel koja pruža utisak da se bacaš u sopstveni život raširenih ruku, odbacujući sve padobrane i ruke što bi da te uhvate, ugrade ti kočnice i uruče vozačku dozvolu. Pesma koja slavi neopreznost, nesvest i slobodni let.
Casanova, Baby se peva kad nemaš šta da izgubiš, a Here's Looking at you Kid može da pravi diptih sa pesmom Magnetnih polja, The Luckiest Guy on the Lower East Side. Obe su uzor za oproštajna pisma od svih koji su vas odbacili, misleći (jebiga, možda s pravom) da mogu bolje od vas. Kao gledanje omiljenog filma po hiljaditi put, obe pesme pružaju mikrofon i najgorem antisluhisti da se, onako razdrljene košulje, naplati i razneži i naježi od činjenice da je odbačeni jedan genijalni, samo nedorečeni stvor, koji sada puca pravo u metu kad ga niko ne gleda.
Za kraj, najjači stihovi koji apsolutno sažimaju ovu prgavu i nežnu ploču: No Retreat. No Regrets.
The Gaslight Anthem - The '59 Sound
Obznanili nasdvoje u 24. studeni 2008 20:36:42
