Postovi
The Rosebuds - Life Like (Merge Records, 2008.)
Pre nego što se i ovo malo preostalih dana 2008-e ospe u pripremama za put, nekoj čudnoj napetosti koja mene uglavnom uhvati u ovo doba godine - ko da me neki red u kom stojim uporno gura da se pomeram za po korak, a ja imam sve utisak da sam nešto zaboravila, pa bi da zastanem, al ne vredi, ko da smo nanizani na jednu vrpcu - dok se vrat ne ušine od osvrtanja za tim nečim šta bi još valjalo uraditi, sela sam i pustila The Rosebuds, možda poslednji bend u ovoj godini koji me baš oduševio (mada ima još vremena?).
Njih dvoje, Ivan Hauard i Keli Krisp su iz Severne Karoline i izgledaju kao oni muzički parovi za koje ne znate dal su rođaci, il su u vezi ili su prijatelji. Ja bih, sudeći po muzici, rekla da su u harmoniji. Pre ovog, snimili su još šest albuma I, koliko sam uspela da čujem na prethodnom, Night of the Furies, vole da se menjaju, tj. ne drže se nekakvih žanrovskih obrazaca u muzici.
Life Like je album koji ima moć da uspori I primiri ovaj odron pred praznike, da oko glave spusti nekakvu anđeosku i toplu haubu ispod koje se polako razabire staza u metežu tragova. The Rosebuds koriste silu instrumenata (oboje sviraju I bubnjeve I gitare, čuju se daire, zvončići, pljeskanje, a vole da viču aaaa u pesmama oblikujući perspektivu pa pesme nisu teskobne nego se uvek šire kao da vam se stalo otvara vidno polje), ali su pesme do savršenstva složene i smirene.
Prva asocijacija mi je bio Interpol (npr. u Concordia Military Club), ali u The Rosebuds ima više zanosa. Zatim Low (prva, Life Like, pa Black Hole ili In the Backyard) jer poseduju alarmantnost I trezvenost ovog benda, kao da pesma nastaje pred zoru u trenutku kad se strah I iluzija I želje tope a ostaje prosta istina (I’m wild but I’m not free). Preciznost i odsustvo svakog besa u spoznaji na koju me uvek asocira Low (zato ih I volim) kao otkucaji nekog starog sata, koji su ukućani zaboravili, pa on sve jednako kuca u napuštenoj kući, meri vreme ne upozoravajući nikoga, ali je tačan I kao da čeka one koji su otišli da se vrate po odgovore I ono što su hteli da zaborave. I obradovala me neka sličnost sa Smitsima (mislim da su u pitanju gitare, pošto nema one intimnosti I bestidnosti I jada koje Smitsi tako dobro spajaju).
Ivan Hauard je čudo. Ume da bude melanholični zavodnik pa tako na početku pesme Border Guards pomislite da slušate nekog Krisa Riu. Za razliku od njega, Keli Krisp je stidljivija, ali ima prisniji glas koji se ne nameće na prvu loptu i često ostaje u pozadini da stvara atmosferu.
Iako na prvi pogled deluju romantično kao voz, ako se malo udubiš u stihove, ima u njima I prozivki (if you dance to the devil's voice you're the devil too – u najplesnijoj pesmi na albumu) i kojekakvog preispitivanja. Naposletku, melanholija i blagi splin dominiraju celim albumom, a bremenitost gitara u kombinaciji sa sanjivim, pomalo sablasnim glasovima daje albumu i gotske obrise (Cocordia Military Club).
Meni je možda najdraži instrumental Hello Darlin u kom su spojeni poletno, šeretsko zviždukanje i jedva primetno melanholična gitara nalik Kings of Convenience. To je ona slika kad ti se s rukava cedi bljuzga ne baš sjajnog dana i baš ničeg velikog nema što bi žalio ili čemu bi se radovao, a onda kreneš da zabavljaš samog sebe, samo ti i neki tvoj crv. Puna kapa.
Obznanili nasdvoje u 25. prosinac 2008 17:36:38
