idealno&pragmatično

Tillsammans (2000.) - Lukas Moodysson

Jedan od naših omiljenih reditelja, kao i jedan od retkih oko kojih smo se nasdvoje složili da ga volimo je Lukas Mudison. Ovaj Šveđanin do sada je napravio bar tri odlična filma (ostale nisam gledala) – Fucking Amal, Ljilja 4-ever i Together.

Zajedno se naizgled razlikuje, po tome što fokus na dramu glavnih junaka, zamenjen blago komičnim tretmanom grupe, odnoso jedne hipi komune (sve se dešava 1975.) pod nazivom «Zajedno». Poput skandinavskog zemljaka Erlenda Lua koji u svom romanu «Dopler», prikazuje čoveka u pokušaju bekstva od civilizacije, Zajedno sa sličnim senzibilitetom prikazuje skakanje modernog čoveka samom sebi u usta.

Mudison u Zajedno sa osmehom gleda na sve tekovine savremenog doba – emancipacija žena, muško-ženska ravnopravnost, slobodno otkrivanje svoje seksualnosti, homoseksualizam, rušenje svih barijera i «buržoaskih koncepata» braka, porodice itd. Pogorelci represivnog sveta televizije, globalizma, mesoždera, poniženih žena i dece ispranih mozgova sklanjaju se pod krov u kom sebi nameću pravila slobode: svako može sa svakim, nema TV-a i mesa, nema korporativnih proizvoda, nema militantnih igračaka, agresije, braka i striktnih podela na muško i žensko... Mudison zatiče ovu Nojevu barku u već podmaklom stadijumu njuejdžovske groznice, zaslepljene iskrivljenom predstavom o slobodi, tako da dvoje dece sa dioptrijom minus 4,5 bolje od njih vide da se u kući grca i pati, gladuje i boluje od ljubomore, zavisti, usamljenosti i jednostavno svih onih boljki svojstvenih živom čoveku od krvi i mesa.

Što reče Benedeti u jednoj od svojih priča u «Smrt i druga iznenađenja»: postali smo toliko iskreni jedno prema drugom, da je tolika potreba za otvorenošću prešla u licemerje.

Ne da Mudison dovodi u pitanje ove ideje, tekovine modernog doba ili sa njima filozofski polemiše. On jednostavno posmatra kako se junaci od krvi i mesa, nesavršeni kakvi su, koprcaju, pate i grče pod teretom ideja o slobodi i ravnopravnosti koje su sebi nametnuli.

Umesto da sam zauzme položaj ismevača, Mudison uvodi likove dece i tinejdžera, koji na svoj naivan i zdravo zapitan način, nenamerno, uočavaju licemerje i komičnost ove rajske komune. Kao i u Fucking Amal i Ljilja 4-ever, poverenje koje Mudison ima u decu i tinejdžere, u kompase i baterijske lampe kojima oni osvetljavaju zagušene i zapušene prostore u kojima žive, vidljiva je i u ovom filmu. Svi dijalozi dvojice osmogodišnjaka, jednog uzgajanog u komuni «Zajedno», pod imenom tet (po vijetnamskoj Tet ofanzivi) i drugog tek prispelog iz «spoljašnjeg sveta», otkrivaju više pravog stanja stvari nego gomila umišljenog filozofiranja odraslih. Njihovi postiđeni, na momente besni i zbunjeni pogledi govore: Ako skineš gaće i po kući hodaš go, ne znači da si se oslobodio.

Tako, kada se Goranova sestra sa dvoje dece, nakon svađe sa mužem alkoholičarem, doseli u komunu, solazi i priliv svežeg vazduha od spolja. Pogledom nekoga sa strane stanovnike komune čini gotovo ranjivim na svako pitanje koje bi moglo da naruši zajednički sporazum o tome šta se sme. I ono što se njima činilo kao niz propisa o slobodama, političkom angažmanu, antiglobalističkim, vegetarijanskim i ostalim udarcima što ih upućuju represivnom svetu iz kog su pobegli, pokazuje se opet kao niz pravila koja ih pritiskaju i ograničavaju čineći od njih komične figure što posrću pod teretom slobode.

Naposletku, Mudison ne teži novoj ideji ili konceptu koji bi pobedio ovaj koji zastupaju junaci, već, gurkajući ih ka nizu malih duševnih eksplozija, izvodi ih ponovo na sunce, tj. u ovom slučaju na sneg, a njihovim konceptima sučeljava jednostavne reči usamljenog sredovečnog čoveka koji sam kvari slavi ne bi li mu navratio vodoinstalater s kojim će popiti čašu piva: «There's strength in being alone - that's just bullshit. Only thing worth anything is being together».

 

Obznanili nasdvoje u 14. prosinac 2008 16:37:30