Postovi
U NEIZVESNOST – LUBENICA NA NIŠANU
Stvari su u poslednje vreme postale neizvesne na skoro svim poljima. Recimo, iz bliskih izvora saznajem da na RTS-u ljudi šetaju kao muve bez glave (one što im je do sada bila nasađena) jer čekaju da se oni odozgo dogovore kome se valja prikloniti, pa da na svoja krhka ramenca nasade najglavatiju glavu i nastave da glavinjaju. Al da krenem od sebe. Moja glava traži krov.
Puna su mi usta kritike na matičnu porodicu: odnosi u kući su patološki, jedni drugima sakrivamo kake da se izjutra ne uplašimo od svega što smo svarili i izbacili, zadržavamo dah da se ne napravi promaja i ne oduva nam ipak bezbedni krov nad glavom (samo da je mir u kući, makar svi polegali mrtvi), ko od spolja uđe skeniraju ga uplašeni pogledi domorodaca da provere je li mu se za kaput zakačio kakav čičak novog, nešto što bi moglo da poremeti ravnotežu sveopšte ignorancije i prećutkivanja, dalje, lažemo kolko smo platili sitna zadovoljstva, takmičimo se ko je veća žrtva, kad se poveravamo – histerišemo, kad razgovaramo o svojim željama – manipulišemo. Godinama unazad, moje je duboko uverenje da nismo srećni. Zaključak: porodica je doslovno dušegupka.
I tako kritikujem (ponekad prezirem) sve ove godine tu šačicu ljudi što su se okupili na jednom mestu, dovlačili ko mravi nove delove za veš mašine, čistili glave video rekordera i bivali srećni kad nabave toster (probaćemo nešto novo!), koji su doturali jedni drugima gaće i čarape kad se stare pocepaju, koji su kuvali masnu hranu, pa zajedno «oboleli od holesterola», pa zajedno odlučili da pršutu sa sela zamene skupim japanskim začinima i maslinovim uljem? Ali , priznajem, poštujem njihov trud da se održe na okupu, iako je sila što ih goni da ostanu na okupu skroz iracionalna.
Ja idem u neizvesnost i pitanje koje treba da postavim je da li sam kadra da osnujem zrnce zajednice koju su oni osnovali. Od kritike porodice kao lošeg mesta za pojedinca, došla sam do neke vrste divljenja (i zavisti) prema ljudima koji rade sa mnom i onda pomenu kako idu kući na ručak. Čudo je jedno kako čovek uspe da ima ženu i s tom ženom dete i da znaju kad nekom ispadne lastiš iz gaća i da nabave nove. Sad kad se već hvatam za kvaku svoje kuće, kažem pravo je čudo imati nekog da ga uhvatiš za lastiš od gaća i ustanoviš da je puko.
Mene je porodični ručak uvek asocirao na neku vrstu predsmrtnog stanja. Nešto kao u onom filmu Miše Radivojevića (mislim da se zove Testament) kada se kroz otvoren prozor stana, gotovo iz ugla snajperiste, posmatra porodica koja sedi oko kuhinjskog stola i jede lubenicu. Lubenica onako krvnički rasporena na sred stola i oni, bledi pod svetlom gole sijalice kako je jedu, svako svoj komad. Scena me asocirala na kanibalizam, na aljkave i lepljive spone kojima su ljudi u porodici uvezani. Jedu lubenicu ko da jedu jedni druge. Porodični ručak mi je dolazio kao primanje mita. Najgora vrsta kolaboracionizma. Zavidela sam Oliveru Tvistu.
I eto ti što su me uvek fascinirale kućice na drvetu, te raznorazna skrovišta unutar kuća (tavani, podrumi, kojekakve šupe što budu adaptirane u kuću van kuće). Cela novela Trumana Kapotija, Harfa trave, dešava se u kućici na drvetu u koju, iz obližnjeg grada, pobegnu otpadnici i marginalci ne bi li se sklonili od pedanterije, osuđivanja, licemerja zajednice i sasecanja slobode koje sprovode porodica, crkva, škola i njihovi stubovi. Treba li reći, jedna od mojih omiljenih priča. I vazda priče o ukletim kućama koje su me terale da se zapitam zašto se zli dusi uvek useljavaju u porodične kuće? Strah da će taj red i mir u domu biti poremećen od spolja nije toliko jak koliko da će suživot biti razjeden iznutra, da će se između ljudi koji dele dom stvoriti nepremostive granice. Da li uopšte rizikovati?
Da se vratimo kadru iz Radivojevićevog filma. Ispostavilo se da sam snajperista glavom i bradom ja. Da sam svaki put kada se ta lubenica koje se gadim iznosila na sto da bude podeljena, ja bila snajperista koji hladnim okom, sa strane, posmatra krug i sebe u njemu kao žrtvu ne kapirajući i ne želeći da kapira jezik ni simboliku slike, namerno ga tumačeći kao čistu patologiju kako bi odstrel bio lakši.
Odložiti pušku sa te porodične slike, skinuti ram i ući u kuću. Sesti za sto. Izneti lubenicu. Zagristi svoje parče. Pod svojim krovom.
Zbogom kućice na drvetu. Nek po tebi kake ptice.
Obznanili nasdvoje u 23. ožujak 2008 15:35:08
