idealno&pragmatično

Viktor Jerofejev - Ruski cvetovi zla (Zepter Book, 1999)

Ma šta pričali spin doktori, pr menadžeri, orkestrirane kampanje i tome slično, činjenice su činjenice - i kada je na kolenima, Rusija je najveća. Kome su potrebni valjani dokazi neka se prihvati ove knjige.

Za mene ne može da se kaže da sam rusofil (naprotiv, ja sam srbofil), ali fakat je da je po dubini i širini ruska književnost najviše zadužila čovečanstvo. To ti je isto kao što Tirke kaže - američki film, to je pleonazam. Slično nešto može zgodno da se upotrebi za rusku književnost.

Nekada poznata po svojim hajkama na ideale (Dostojevski, Tolstoj i čitava bulumenta savršenih pisaca ruskog realizma), pod pritiskom duha vremena, ruska književnost se u drugoj polovini prošlog veka okreće zlu bez moralnog korektiva i vere u nekog boljeg čoveka, kako to priređivač i jedan od mnogobrojnih autora u ovoj antologiji ruskog postmodernizma Viktor Jerofejev savršeno napisa u predgovoru. Toliko je dobro napisao da je svaka priča o ovoj knjizi posle njega najobičnije mucanje.

Ali ajde da probamo da sakupimo mrvice oduševljenja u jednu hrpu pa da se naslađujemo koliko možemo. Sjajnih tu priča ima. Počevši od mog u ovom društvu starog favorita Dovlatova čiji šeretsko-mangupski odnos prema životu/literaturi isijava svetlo i na stranicama ovog almanaha. Zatim su tu meni manje poznati pisci kao što je pod broj jedan Mamlejev koji u svojoj priči Sveske individualiste objašnjava otuđenje savremenog čoveka od svoje okoline hiljadu puta bolje od svih francuskih postmodernista, Marksa i piskarala poput Ejmisa zajedno.

Svašta se još može naći u ovim koricama: verno prikazani portreti prigradskog šljama, nuvo riš klasa na beskrupulozno ruski način, ustajalost birokratskog činodejstvovanja komunističkog aparata, pesnici u svojim svetovima, iskustva iz gulaga (sjajni Avram Šalomov), mali čovek, velike nepravde, nasilja i zlo, pred kojim je čovek epohe očigledno nemoćan - jer što se više bori protiv njega, sve ga više i proizvodi, a svoju senku ne može da uhvati, sve i da pokušava da je juri.

Postoji u knjizi i treći korpus pisaca, oni koji su stekli određenu slavu a ja nikako ne uspevam da ukačim u čemu se ogleda vrednost njihovog pisanja: miljenici srpske (i svetske) publike Peljevin, Sorokin, Tolstojeva te paljanski brat Limonov bez sumnje imaju štofa za pisanje, samo što je to pisanje meni neinteresantno, intuitivno osećam da tu stvari nisu skroz, što bi se reklo, isterane na čistac što znači da je u igri najveći neprijatelj istinski velike umetnosti - kalkulacija.

Srećom, ima bar toliko i onih drugih, kod kojih je vizija čista, netaknuta i tera na gutanje slova sa papira koje je praćeno čestom nevericom koliko je nešto tačno napisano, pametan piše, budala pamti, a ja ovom prilikom nisam vadio citate koje sam u međuvremenu zaboravio. Osim već pomenutih autora, moraju se spomenuti Saša Sokolov i sam priređivač Jerofejev, njegov prezimenjak Venedikt te Sinjavski i Viktor Astafjev. Da ih ne spominjemo sve od reda... svi su pismeni i zanimljivi.

Uz sve ove kvalitete pridodaje se i sjajan sjajan prevod Radmile Mečanin, a ja se zahvaljujem jednom drugom prevodiocu (prevoditeljki?) što nam je pozajmila svoj primerak ove knjige, i što se mene tiče, dala mi zlata vredan putokaz na koju stranu da nastavim svoja literarna lutanja po nepreglednoj džungli rukopisa u kojoj se više ne razaznaje šta je istinski dobro delo a šta puki marketing, već pomenut na početku ovog bezvrednog prikaza.

Obznanili nasdvoje u 7. siječanj 2009 6:05:11