Postovi
Za Božiju ljubav
na slici: Demijen Herst "Za Božiju ljubav"
Pre neku nedelju najnoviji skandal koji je potresao malenu Srbiju bio je vezan za povlačenje knjige "Dragulj Medine" iz prodaje, iako je nedoumica (bar za mene) da li je u prodaji uopšte bila il' samo ono ispod tezge. Delo spisateljice kojoj sam zaboravio ime, jer nije bitno, vređalo je osećaje muslimana jer je potanko opisivalo seksanje Proroka i Ajše, jedne od njegovih žena, što je bilo dovoljno za domaći mešihat da naloži zabranu knjige.
U zemlji u kojoj su ljudi s godinama generalno postali imuni i na veće ugrize realnosti, koji su toliko skandalozni da dobrano zalaze iza granica skandala (sećam se sredinom devedesetih sam s ortacima krenuo na izlet vozilom GSP na Avalu, i jedan od nas je u punom autobusu dreknuo da je dinar devalvirao sa tadašnja dva dinara na četrdeset - svi su se u šoku okrenuli - to su bili dani!), ovo nije izazvalo nikakav potres, i onda su kao i obično mediji krenuli da ogreju ruke na dobrodošloj vatri koju je mešihat "potpalio". Leto je, nema baš o čemu da se piše, i ovo je zaista došlo kao kec na jedanaest da se deci održi jedan školski čas o korektnosti maskiranoj u ispravnost.
Smiljanić u Popboksu opreznije & nemuštije i Pančo Teofilović u Vremenu raspojasano - nalik kamiondžiji u mehani - s escajgom u rukama i žrtvom na tanjiru (kako jedino i ume, dodali bi zlobnici poput mene) bili su samo neke od zvezda u plejadi "progresivaca" koje je čitav slučaj "zainteresovao" i pružio im priliku da iznesu svoje slobodarske poglede i rekreativno šutiraju mrtvog konja kako bi nam dali do znanja da se bave nečim veoma bitnim. Tako se jedna po svemu sudeći nebitna knjiga uzdigla na pijedestal apoteoze "građanske" slobode (govora, u Srbiji 2008. - lol!) koju nam na papiru daruje civilizacija koja nam dolazi odande gde Sunce zalazi i koja je generalno donela više Zla nego Dobra na ovim prostorima. Računica te slobode je jednostavna - ako nemaš papire ona ostaje na papiru, ako imaš, možemo da se dogovorimo - to je šićardžijska logika koja nema alternativu i ne poznaje kompromis. Suština je u gorkoj istini da puna usta nemaju ni potrebu da se iskažu - osim onih koji tako zarađuju za leba - oni će misliti mesto nas, jel da?
Uz to ide i licemerje koje je pomenutim žrecima pisane reči u Srba dalo prostora da uberu plod koji im je manje-više pao u krilo a da nisu ni isprljali ruke. Nešto slično se dogodilo i sa onim nesrećnim kineskim filmom koji je bivao i zabranjivan pa vraćan u Kinoteku, da bi na kraju svi koji su ga videli konstatovali da je bolje da je ostao zabranjen. Slično se dešava i sada - naime Dragulj Medine se, gle čuda, vratio u prodaju i pored zabrane.
Eho ove male pokazne vežbice iz "građanskih sloboda" čija žaoka ne pogađa nikoga jer je lišena suštine - verovatno je do sada stigao i do puka koji ne uživa u knjigama, a sad čeka u redu ispred knjižara ne bi li kupio "knjigu o kojoj se priča" (koja će naći svoje mesto na policama tik do Dena Brauna, I. Bjelice, M. Mihajlović, zbornika Peščanika i M. Vidojkovića, taman da u drugi red otera stare grehove Koelja, Sretena Marića i Habjane), a o kojoj je retko ko zaista nešto originalno i rekao (Evo npr. Džindži ziheraši).
Skandali nisu nepoznanica u reklamiranju "umetničkih dela" - setimo se samo forsirane kontroverznosti "Da Vinčijevog koda" i opisa paklenih namera Opus Dei. Braun je takođe mnogim "pravovernicima" dao priliku da lako poentiraju izrekavši "da gora knjiga ne postoji". To, naravno, nije tačno. Ništa brate ne uspeva k'o uspeh, i ne zna se da l' je gore da budeš neuspešni anonimus ili uspešna "zvezda" - jebu te kako god da okreneš!
S druge strane, imamo i "kontroverznog" Dejmijena Hersta (inače zaposlenog u marketinškoj agenciji "Saatchi & Saatchi" koje ga je prvo nagradilo nekim "prestižnim" nagradama a zatim i otkupilo nekoliko "prvih dela" kako bi mu nabilo cenu kod kolekcionara) čije "delo" vredno 100 miliona dolara (gore na slici) predstavlja primer koliko je globalna umetnička scena postala jedna mutljavina poput čorbe koju dele u javnim kujnama. Mož' da se naleti na nešto što liči na meso, al' brale ima i eksera!
Praćenje domaćeg javnog mnenja, pak više liči na fakirsku praksu no na fraj gozbu. Slučaj "Dragulj" je još samo jedan primer u nizu koji će brzo biti zaboravljen i zamenjen nečim novim, jedna sterilna simulacija angažmana koja i od nas vapi da se odredimo za neku od strana (teško da će neko u Srbiji biti za mešihat, što dodatno pojednostavljuje ovu lažnu dilemu). Nije problem što se u celoj priči ne nazire ni najmanje interesovanje za knjigu ili što je umetnost generalno postala privezak na svežnju ključeva potrošnje koji otvaraju sva vrata, već je veliki i najveći problem što sve zainteresovane strane prilaze čitavoj priči do koske iskalkulisano. Neki iz tržišnih, drugi iz religijskih, treći iz, avaj, "slobodarskih" razloga, za koje pristaje ona sintagma češkog srbomrsca iz perioda dok je još pisao drame - Od komunista više prezirem samo anti-komuniste. Sutra će nam ti isti deliti lekcije o palanaštvu okoline u kojoj živimo, i u kojoj se oni, uprkos svem njenom čemeru, odlično snalaze jer upravo svojim angažmanom doprinose daljem bujanju sivila.
Obznanili nasdvoje u 15. rujan 2008 21:22:57
