Postovi
Za kaznu - Vinaver
Hvala bogu na neposlušnom molekulu!
Da nisam zakasnila sa vraćanjem knjiga u biblioteku mesec i po dana i da mi nisu izračunali kaznu od trista dinara ili da sam je, ne daj bože, tada platila i vratila nepročitane knjige, nikad ne bi otkrila koji je Vinaver car!
Mislila bi da je car samo Alberto Moravija čiji sam "Prezir", na preporuku po nekad iznenađujuće načitane polovine nasdvoje, pročitala. I da je Matavulj car što sam, iako njegovu zbirku priča, treću knjigu koju sam pokušala da vratim i izvučem se ne plativši, nisam tada pročitala, znala od ranije. Al, za Vinavera, jok. Bio bi vraćen onako ispresovan, ko da je odležao robiju pored mog kreveta, a da ga nisam ni pitala šta je životu skrivio i šta povodom toga ima da kaže.
To bi mi bilo treći put da Vinaverovu zbirku "Priče koje su izgubile ravnotežu" vratim u biblioteku a da je nisam ni otvorila. Al, sad su se isprečile više sile. Bibliotekarka je rekla da nosim knjige kući i vratim se s parama, pa će ih onda primiti nazad. I tako, kud ću, šta ću, sad za kaznu - čitaj Vinavera.
Brekće bus i kreće: "Nezadovoljstvom je odisao. Promene je hteo. Izlaza iz dosadnog stanja." Onako ulubljeni mozak, stade da mi se ispunjavam nekom muzikom. Ritam! Nisam ni bila svesna kolko mi se duša ispostila od čitanja loših prevoda, takoreći transkripcija nečijih udaljenih misli, mucanja neka. Kako je jezik potekao, ponovo lep, ko kad sam čitala Albaharijevo "Prepisivanje sveta", pa zapisivala rečenice u svesku, kao da su note. Ko kad neka melodija ne može da izbije iz glave, tako su neki delovi iz priča "O neposlušnom molekulu", pa "Smrt moga prijatelja" i "Laž" i "Niobe", delovali skroz poetično, zanosno, iskreno i zarazno.
Na potezu od grada do Višnjice, pevušila sam u glavi: "A, on toga nije hteo. Novosti je hteo, promene, života, novog i drukčijeg..."
E, sad, može se reći, koji sam skot kad iz tako niskog i brljivog starta upoznajem Vinavera, al šta ću, sad sam, manje više, prepuštena samoj sebi. Nema više smernica, jad je što se kroz školu prošlo i što su se čitali kojekakvi, a Vinaver nije.
Ali, isto tako bi moglo da se postavi pitanje, kako to da, pošto je Vinaver onakva čuda činio, i dalje postoje oni koji pišu loše, i kako i zašto, posle svega što shvatimo, svih saznanja do kojih dođemo, opet nekad ispadamo svinje. I zašto, uprkos svom redu i naporima da se put raščisti, preko puteva opet i uvek napada sneg.
I onda će doći neki moji prijatelji da se čude što se neko tek sad latio Lovca u žitu i napisao nešto tipa: kolko je ovo, u stvari, dobro. Ili: prikenjalo mi se, pa sam poneo Lovca u žitu, stoji godinama na polici, nikad je nisam otvorio. Taj će da otfrkne i da kaže, budalo, tvoje oduševljenje je znak gluposti, tvoje oduševljenje ne vredi ni onih trista dinara što ih duguješ arhivarima mudrosti, čistačima paučine sa već kompresovanih i popisanih oduševljenja. Trebalo bi da si do sad stekao taj hladni, podrazumeva se pogled na to znamenje kulture.
E, pa, mogu malo da ga uvuku nazad, jer Vinaver bi, kolko sam ga upoznala na putu iz grada do Višnjice, mnogo više voleo moje oduševljenje nego onog koji bi, na pomen njegovog imena, znalački klimnuo glavom jer je s njega odavno skinuo sneg i za njega platio kaznu, članarinu, školarinu, kularinu, kulovinu. Ja sam mog platila oduševljenjem, danas, 27.10. negde oko pola tri, na autobuskoj liniji 32.
Obznanili nasdvoje u 27. listopad 2008 18:32:59
